ПОТАЈНА МИСАО

Што сам могао живети - то ми је дато

што ми је дато - то сам страћио

или ми даваоци натраг узеше.

Преостаје ми да се огрнем снегом

са скривеном мишљу далековидог мамута

који би хтео да га после више хиљада година

пронађу нетакнутог и какав је био.



Титос Патрикиос (1928)




Рођен у Атини 1928. године, Титос Патрикиос се сматра једним од најзначајнијих грчких песника 20. века. Син глумца Спироса и глумице Леле Патрикиос, Титос Патрикиос је 1946. године завршио школу Варвакејос и одмах је кренуо на студије права на Атинском универзитету, а након дипломирања кратко се бавио правом. Његово стално присуство у кулисама позоришта помогло је у формирању његовог независног духа, који се касније огледао у његовим животним изборима и поезији, док га је фасцинација костимима, дијалозима и општом уметничком атмосфером позоришта од малих ногу приближила књижевности. године. Одгајан у овој уметничкој средини – сестра његовог оца била је песникиња… 

Поезија овог истакнутог грчког интелектуалца обележена је искуствима егзила, рата, патњи и понижења тела и постојаности духа. 

Проживео је вишегодишње изгнанство на једно од два кажњеничка острва – друго је било Аи Стратис – где је, заједно са другим грчким комунистима, био заточен у логору по завршетку Другог светског рата.

После завршених студија филозофије, социологије и права, у Паризу, шездесетих и седамдесетих година, по повратку у земљу, ради као професор, једно време и адвокат, у Атини.

Чим је у Грчкој на власт дошла војна хунта, 1967, није му било опстанка. Поново је у бекству, поново у егзилу, поново у Паризу.



https://www.politika.rs/scc/clanak/192145/Titos-Patrikios-Odisej-iza-bodljikave-zice






Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

IN MEMORIAM – Анка Вучковић (Ane Vuckovich) (1923-2023)

Слика
 Анка и Звонко Вучковић у Америци Књиге имају свој животи и посебним путевима долазе до читалаца. Иако је почетна намера сваког аутора да њихова дела допру до што ширег круга људи, у највећем броју случајева то није тако. Нарочито у савремено доба када су тиражи свега неколико стотина примерака, број објављених дела из свих периода историје велики (са радовима публициста и историјским романима још већи), а буџет слободног времена публике која уопште чита књиге академске историографије све мањи. Али, увек постоји макар једна особа којој је књига важна, са симболичном вредношћу на коју аутор уопште није мислио.   Управо је то била судбина монографије „Звонко Вучковић (1941-1944) : ратна биографија : расправа о проблемима прошлости и садашњости” (2015), писане с циљем да се осветли личност једног истакнутог команданта ЈВуО, регионалне целине у којој деловао и одговори на питања о антифашистичком карактеру отпора покрета отпора којем је припадао на нивоу Србије и Југославије.   Нед
Прикажи све

ОД КАДА И ЗАШТО СЛАВИМО СРЕТЕЊЕ КАО НАЦИОНАЛНИ ПРАЗНИК?

Слика
  Дан државности увек је званично сећање на прошлост, нормирано идеолошким приоритетима. Током 19. века (у епохи Обреновића), централни национални празник Србије биле су Српске Цвети, датум подизања Другог српског устанка 1815. године. После суровог убиства краља Александра и краљице Драге Обреновић 1903. нови краљ Петар I Карађорђевић суспендовао је већ у јуну све званичне празнике свргнуте династије, и за државни празник прогласио свој рођендан. Стицајем околности 1904. обележавана је стогодишњица Првог српског устанка, тако да је било логично да нови национални празник постане Сретење, дана када је Карађорђе 14. фебруара 1804. у Орашцу одржао збор који се узима као тренутак подизања устанка (датум је истакао историчар Љубо Ковачевић). Престоница је 14. фебруара 1904. свечано украшена, као када су у ранијим годинама празноване Српске Цвети, али збор у Орашцу није проглашен за национални празник, нити му је додељено истакнуто место у комеморативним свечаностима. Иако су то многи
Прикажи све

„СВЕТИ СИСОЈЕ НАД ГРОБОМ АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ”, ФРЕСКА НА ЈУЖНОМ ЗИДУ ПРИПРАТЕ ЦРКВЕ МАНАСТИРА НИКОЉА ПОД КАБЛАРОМ

Слика
Никоље под Кабларом најстарији је манастир у Овчарско-кабларској клисури. Први помен забележен је у османском попису из 1476. године, што говори да је манастир средњовековног порекла. Храм никада није рушен, наос је осликан 1587, а припрата 1637. године. Свети Сисоје (†429) био је ранохришћански египатски пустињак, ученик Светог Антонија, једног од утемељитеља анахоретског монаштва. После вишедеценијске аскезе Свети Сисоје је поседовао ванредно монашко искуство, велики углед и дар чудотворења. Ословљаван је као „ава”, што је арамејска реч за духовног оца. Прославља се 6. јула по јулијанском календару, а 19. јула по грегоријанском. Један део његових моштију налази се у манастиру Светог Василија Острошког. Историјски извори о животу овог светитеља веома су штури и сведени на елементе карактеристичне за хагиографије многих других пионира хришћанског пустиножитељства. На исти начин може се окарактерисати и присуство његовог лика у уметности православног истока до пропасти Византије (1453).
Прикажи све