Увођење закона којим се комунистичка пропаганда у Чешкој 2025. године формално изједначава са нацистичком, није тек правна иновација већ израз суштинске промене државне историјске политике. Нови чешки приступ није изолован: он је резултат дугорочних тенденција ревизије постсовјетског наратива у Централној и Источној Европи, али питање је колико је овакав модел применљив у шири регионални и европски контекст, посебно имајући у виду искуство бивше Југославије.
Чешки закон којим се криминализује комунистичка пропаганда и изједначава са нацистичком не представља само правну новину, већ и дубоки заокрет у интерпретацији Другог светског рата и целокупне савремене историје Централне Европе.
До сада је у већини земаља источног блока важио наратив у којем је совјетско ослобођење 1945. било несумњиво позитиван догађај, мада оптерећен каснијим наметањем комунистичких режима. Нови чешки закон, међутим, правно и симболички тврди да је и сама комунистичка идеологија — укључујући и њене антифашистичке манифестације — злочиначка у свом корену, чиме се урушaва легитимитет комунистичког отпора и совјетске победе над нацизмом. Директно и савремене Русије која баштини наслеђе Црвене армије и Совјетског савеза и победе над нацизмом у Другом светском рату.
Оваква интерпретативна промена има далекосежне последице: други тоталитаризам, комунистички који је наступио након слома првог – нацизма, више се не сматра мање опасним, већ једнако репресивним и штетним. Тај став може резултирати на различеите начина, а догађаји у прибалтичким земља и Украјини показју тај пут: ревизија уџбеника, уклањање споменика совјетским војницима и партизанима, конструкција нове историјске дистанце према читавом антифашистичком покрету који је био идеолошки везан за комунизам и Совјетски Савез, а самим тим и за савремену Русију.
У пракси, то ће значити да се историјска слика Другог светског рата у Чешкој неће више више градити на линији ослобођења и победе над нацизмом, већ на доживљају два узастопна тоталитарна поробљавања и трауме. Најпре нацистиче, а потом и совјетске (руске) окупације.
Овај закон делује и као јасан геополитички сигнал, нарочито у контексту рата у Украјини. Он означава свесно одбацивање совјетске историјске легитимације и афирмише нову, прозападну и проевропску перспективу чешког друштва, у којој нема места за било који облик повезивања са наслеђем комунизма, Совјетског Савеза, самим тим и Русије — без обзира на историјске заслуге у борби против фашизма и нацизма.
Иако се савремени закони често позивају на потребу осуде свих тоталитаризама, остаје питање да ли је могуће упоредити нацизам и комунизам без ризика да се релативизује или замагли природа зла које је проистекло из сваког од њих. Зато следи анализа суштинских сличности и разлика.
НАЦИЗАМ И КОМУНИЗАМ КАО ТОТАЛИТАРНИ ПОКРЕТИ – СЛИЧНОСТИ И РАЗЛИКЕ
Смрт милиона људи у Европи током Другог светског рата (1939–1945) , посебно цивила, директна је последица расистичке политике нациста у Немачкој и њиховог плана да поред Јевреја униште или преселе и друге ниже расе, пре свих Роме и Словене. У темељу нацистичке идеологије налазио се расизам и схватање о „надмоћи” „више расе”, аријеваца, заправо Немаца. У таквој хијерархији народа при самом дну налазили су се и поједини словенски народи (Руси, Пољаци, Срби) којима је требало уништити државност, погубити интелигенцију, протерати са подручја Источне Европе и претворити у робовску радну снагу. Потпуна ликвидација Јевреја и поробљавање већине Словена били су део јединственог подухвата „етничке реорганизације” европског простора и представљају континуитет пангерманске политике антиславизма (раширеног како на десници тако и на левици) и освајања Истока који је за нацисте постао „животни простор”.
Зато је напад на СССР био „крсташки рат” против завере „светског Јеврејина” оличеног у комунистичкој Русији и истовремено врхунац дугорочних и далекосежних империјалистичких планова Немачке који су имали подлогу у антисемитизму и антиславизму. Према „Општем плану Исток”, донетом 1941, планирано је да се из Пољске и западних делова Совјетског Савеза протера или расели 31 милион људи који су класификовани као „расно непожељни”. Остатак од 45 милиона људи који су живели на том простору требало је германизовати или убити. Међу њима је било и пет до шест милиона Јевреја, за које је предвиђано „потпуно пресељење”, односно уништење. На тај начин ослободио би се простор за насељавање 10 милиона Немаца.
Резултати такве политике били су страшни. Пољска је имала шест милиона, а Совјетски Савез чак 27 милиона жртава у Другом светском рату (66% од свих убијених у Европи, односно 45% укупно страдалих људи у свету). Нацисти су на окупираним совјетским територијама директно убили 7,4 милиона обичних мирних грађана. На рад у Немачку насилно су као робове одвели 5,3 милиона људи од којих је 2,2 милиона умрло. На простору СССР–а који су нацисти окупирали спровођено је присилно терање домаћег становништва на рад. Процењује се да је 13,7 милиона људи умрло због исцрпљујућег рада, слабе исхране и нечовечног поступања нациста. Политика истребљења спроводила се и кроз убијање, злостављање, немилосрдно поступање према совјетским ратним заробљеницима. Од 5,7 милиона заробљеника њих 3,2 је умрло.
Међутим, у политичким и идеолошким расправама често се упоређују нацизам и комунизам као тоталитарни режими, иако постоје кључне разлике. Нацизам је био биолошки расизам, а комунизам класни утопизам. Последице по смрт људи биле су сличне по обиму, али различите по намери, идеолошкој структури и историјском наслеђу.
Упркос совјетској и комунистичкој контроли држава и народа Источне Европе 1945-1990. оне су задржале своју државност, националну самобитност и наставиле развој у свим доменима модерног друштва. Нацистичка окупација ових подручја у Другом светском рату темељила се на отвореном израбљивању и истребљењу људи.
Дакле, да не буде забуне, комунизам несумњиво јесте био тоталитаран поредак, одговоран за смрт милиона људи најпре на простору самог Совјетског Савеза, потом и десетина, можда и стотина хиљада на простору Источне Европе. Затим насилно пресељавање становништва, одвођење у концентрационе и радне логоре, ограничавање слобода, па и националних права. Међутим, комунизам и Совјетски Савез никада нису планирали истребљење читавих народа. Из комунистичких логора вратили су се многи људи, а из нацистичких логора смрти није било излаза.
На крају, иако су и нацистичка Немачка и совјетски комунизам представљали тоталитарне системе одговорне за милионе жртава, фундаменталне разлике у њиховој идеолошкој основи и методама злочина онемогућавају њихово потпуно изједначавање. Нацизам је као свој основни циљ имао истребљење „нижих раса“, док је комунизам, упркос бруталности и терору, функционисао у оквиру другачије парадигме — класне борбе, а не расне хијерархије. Историјско памћење мора уважити те разлике, без релативизације ни једног злочиначког поретка.
Ипак, сложеност 20. века не може се свести само на идеолошке бинарности. Управо су драматични догађаји Другог светског рата показали како се чак и супротстављени тоталитарни и демократски системи могу удружити у циљу заједничке одбране од већег зла — нацизма.
ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ И АНТИФАШИСТИЧКА КОАЛИЦИЈА – ИСТОРИЈСКЕ ЧИЊЕНИЦЕ
Антифашистички савез током Другог светског рата представља парадигматичан пример историјске нужности која превазилази идеолошке разлике. Савез између либералног капитализма и комунизма, иако дубоко противречан у својим основама, био је изнуђен борбом против заједничког непријатеља — нацизма. У том контексту, улога Совјетског Савеза је била пресудна: не само по обиму жртава и доприносу на Источном фронту, већ и по начину на који је мобилисано совјетско становништво, а затим и комунисти и левичари широм Европе.
Треба истаћи да идеолошка платформа комунизма није била потпуно доминантна у том процесу. Наиме, у кључним годинама рата, када је опстанак Совјетског Савеза био на прекретници, Стаљин и његово руководство су уместо да остану доследни марксизму-лењинизму, светској револуцији, интернационализму и класној свести, окренули су се древним вредностима руског друштва. Свесно су отворили велики простор великоруским традицијама, националним митовима и чак православним симболима, како би мотивисали становништво у борби против нацизма.
Тај идеолошки заокрет — при чему се комунистички режим прибегао арсеналу архетипских симбола колективне припадности — може се с разлогом тумачити као капитулација комунистичке доктрине пред приматом етничке и религијске кохезије. Истовремено, ова трансформација указује на дубинску историјску истину: у времену егзистенцијалне претње, а она је била стварна јер су нацисти према Русима и већини Словена наступали као расисти, идеологија постаје флексибилна, а темељни механизми колективне мобилизације израњају из најдубљих културних и историјских матрица.
Дакле, победа Црвене армије и Совјетског Савеза над нацизмом никако се није темељила само на комунистичкој доктрини, већ и на наслањању на словенство, национализам, православље и великоруску империјалну идеју.
Империјални и геостратешки мотиви напада Совјетског Савеза на Пољску 1939, а затим рата против Финске, окупације Естоније, Летоније и Литваније 1940, као и отимање Буковине и Бесарабије (Молдавије) које су биле део Румуније представљају део исте политике. Као и наметање комунизма у источноевропским земљама после 1945. године.
У контексту актуелног рата у Украјини и припрема Европе за евентуални војни сукоб са Русијом све наведене идеје, од православља, преко комунизма до великоруског национализма и империјализма представљају опасност. На тај начин и треба читати актуелни закон у Чешкој.
Међутим, ако се правна квалификација комунизма у источноевропским земљама попут Чешке третира као универзални модел и тренутни политички императив, намеће се питање применљивости таквих интерпретација на простор бивше Југославије.
МОГУЋЕ ПОСЛЕДИЦЕ ПРИМЕНЕ ТАКВОГ ЗАКОНА НА ЗЕМЉЕ БИВШЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
За разлику од већине источноевропских земаља, у Југославији је током Другог светског рата постојао аутентичан и масован антифашистички покрет којим су руководили комунисти. Од 1943. године, савезничке силе (САД и Велика Британија) признале су Народноослободилачки покрет као легитимног партнера у борби против сила Осовине, што је кулминирало признањем Титове власти након рата. Подршка Запада је појачана након разлаза Тита и Стаљина 1948, када је Југославија заузела независну позицију (суштински прозападну) у хладноратовском свету. Из тог разлога, сваки покушај правне и политичке осуде комунизма у југословенском контексту неминовно би подразумевао и преиспитивање тадашње политике Запада.
Ситуација у државама насталим распадом Југославије додатно компликује ту могућност.
Словенија је државност изградили током комунистичког периода, а територијални добитак после рата директно је везан за партизанску борбу и протеривање италијанског становништва. Исто важи и за Хрватску, која упркос уставном антифашизму негује дубоку амбиваленцију према том наслеђу — антикомунизам је снажан у десничарским круговима, али изазива отпор међу левичарима.
У Босни и Херцеговини, државност и границе темеље се на комунистичкој визији федерализма, што подржава бошњачки корпус, док је међу Србима и Хрватима тај наратив проблематизован.
У Црној Гори, Северној Македонији сам концепт нације, језика и државности настао је као резултат комунистичке политике, што додатно отежава антикомунистички правни ревизионизам у овим друштвима. Косово је своју независност прогласило у границама које су одредили комунисти
Срби као народ остају дубоко подељени по овом питању. С једне стране, велики део српског становништва изван Србије баштини партизанску традицију, док у савременом српском политичком корпусу постоји снажна антикомунистичка струја — мотивисана углавном негативним односом комуниста према српском национализму и губитком националних интереса током комунистичке ере.
Међутим, парадокс је у томе што та доминантно антизападна струја док осуђује комунизам, истовремено се идентификује са савременом Русијом, чији је национални наратив у великој мери заснован на хероизацији Црвене армије и антифашизму.
С друге стране, либерални и прозападни део српског друштва своје вредности и политичку оријентацију темељи управо на наслеђу комунизма, антифашизма, југословенства и титоизма, укључујући и дистанцу према Русији.
Тако је српско друштво и у овом питању дубоко расцепкано, не само идеолошки, већ и у вредносно-идентитетском смислу, што чини имплементацију закона сличног чешком — политички осетљивом, друштвено ризичном и историјски спорном.
***
Увођење закона којим се комунизам законски изједначава са нацизмом представља покушај симболичког прекида с постсовјетским наслеђем и јасан геополитички сигнал дистанцирања од савремене Русије. Иако је таква интервенција у културу сећања разумљива у контексту Источне Европе и текућег рата у Украјини, она постаје дубоко проблематична када се пренесе у простор бивше Југославије.
Историјски контекст овог региона обележен је специфичном улогом комунистичког покрета у борби против фашизма, као и институционалним признањем од стране западних сила. Било каква правна или симболичка осуда комунизма у том смислу неминовно би релативизовала и антифашистичко наслеђе, али и легитимитет државности већине новонасталих држава у региону.
На крају, српско друштво, као можда најподељеније по овом питању, показује колико је култура сећања у постјугословенском простору условљена не само историјом, већ и савременим геополитичким позиционирањем. Управо зато, закони слични чешком могу имати смисла као инструмент националног ресетовања у конкретним државама, али не и као универзалан модел.
Милош Тимотијевић
Скраћена верзија текста објављена је у форми интервју у штампаном издању Вечерњих новости: „Ревизија историје за нови поход на Русију”, разговор водио Борис Субашић, Вечерње новости, 27. јул 2025, 8-9.
Коментари
Постави коментар