Био је један од најзначајнијих српских и руских књижевника XV века, монах и духовник који је највећи део свог стваралачког живота провео у Русији. Није познато када се и где родио, али је сигурно да је потекао је из српске монашке средине, вероватно са Свете Горе. У Русију је дошао око 1440–1441. године, где је постао један од водећих писара и хагиографа. Углавном је боравио у у северним руским манастирима, посебно у Тројице-Сергијевој лаври и у манастирима Вологодске земље.
Његово дело карактерише изузетна стилистичка обрада и наглашена реторичност, због чега је ушао у круг најобразованијих писаца свог времена. Написао је више житија и служби, међу којима су житија Сергија Радоњешког, Кирила Белозерског и других руских светитеља. Пахомијев стил поседовао је рафинирани духовни наратив, што га издваја у односу на савременике.
Истраживачи му приписују и ауторство дела „Повест о великим кнежевима“, текста који је одиграо важну улогу у формирању руске идеологије XV века. Тај спис приказује историјски континуитет и улогу кнежевске власти у Москви, наглашавајући њен легитимитет и божанску мисију. Иако ауторство није потпуно потврђено, стилске одлике текста, као и везе са кругом Пахомијевих познаника и наручилаца, снажно упућују на њега. Ако је Пахомије заиста био аутор, онда је његово дело представљало један од кључних момената у обликовању руског историјског и духовног наратива, у којем се историја и религија спајају у служби државне идеје.
Тако Пахомије Србин није био само преписивач и хагиограф, већ и активан творац историјско-идеолошког дискурса руске државе. Његова улога у руској култури XV века сведочи о снажним српско-руским духовним и књижевним везама, али и о транснационалном карактеру православне писмености у доба када је Москва почињала да гради своју месијанску улогу „Трећег Рима“.
Милош Тимотијевић
Коментари
Постави коментар