Надежда Петровић потицала је из породице у којој је родољубље било начин живота, а служба народу породична дужност. Снага њене личности, грађанска храброст и национални идеализам имали су дубоке корене у породици њене мајке, Милеве Зорић, рођене Милетић.
Средином XIX века, око 1850. године, Надеждин деда Павле Зорић (1826–1880) оженио се Драгињом (Драгом) Милетић (1832–1872) из Мошорина, која је припадала једној од најугледнијих српских породица у јужној Угарској. Њен отац, Симеон (Сима) Милетић (1801–1879), и мајка Теодосија (Тода) Рајић (1805–1843) имали су седморо деце — три сина и четири ћерке. Из тог бројног дома потекла су имена која су обележила историју српског XIX века. Најстарији син, Светозар Милетић (1826–1901), постао је вођа српског либералног покрета, новинар, политичар и симбол отпора мађаризацији, док је његов млађи брат Ђорђе Милетић (1833–1909) био једна од важних фигура у политици и јавном животу, најпре међу Србима, а затим и у Бугарској. Трећи брат, Павле, био је лекар који је живео у Крајови, чинећи да се и у овој породици преплићу наука, култура и друштвена мисија.
Светозар Милетић (1826–1901) био је једна од најзначајнијих личности српског XIX века — правник, новинар, говорник и вођа српског либералног покрета у Угарској. Школовао се у Новом Саду и Братислави, а у револуцији 1848. године борио се у српској војсци против Мађара. Био је у више наврата градоначелник Новог Сада, уређивао је чувени лист „Застава“, да би 1869. основао Српску народну слободоумну странку — као прву политичку организацију Срба унутар Аустро-Угарске монархије. Више пута биран је за посланика у Угарском сабору, а због своје политичке активности ухапшен је 1876. и осуђен на шест година робије у монтираном процесу. У затвору претрпео је физичка и психичка страдања, након чега се никада више није активно политички ангажовао.
По много чему Светозар Милетић био је личност која је обликовала једну епоху. Његов утицај ширио се далеко изван политике: он је постао морални и духовни узор свим Србима у Хабзбуршкој монархији. Као новинар и уредник, као говорник и вођа, Милетић је афирмисао идеју националне слободе кроз либерални национализам, у коме се слобода појединца није искључивала са дужношћу према заједници. Његови политички прогони и године проведене у затвору створили су од њега симбол националне жртве — фигуру мученика слободе. Његово име постало је синоним за непоколебљивост српске политичке мисли у доба када је слобода имала цену личне жртве.
Тај лик хероја и страдалника имао је дубок одјек у биографији Надежде Петровић. Још као ученица, сачинила је портрет свог славног рођака, користећи његову фотографију као узор. Пре него што је кренула у Минхен на школовање 1898. посетила је са мајком свог славног рођака. Касније, у свом чувеном говору у Београду 1908. године, поводом Анексионе кризе, Надежда је позвала на јединство српског народа, и у свом говору цитирала речи Светозара Милетића. У Надеждином речима могао се препознати одјек Милетићеве реторике и његове непоколебљиве вере у снагу националне свести.
Светозарев утицај на породицу наставио се и преко његове ћерке, Милице Милетић (1859–1944), која је, као и отац, деловала у јавном животу. Као новинарка и политичка активисткиња, удала се за Јашу Томића (1856–1922), једног од најистакнутијих српских политичара у Угарској. Њих двоје су наставили борбу за српске националне циљеве, али и за друштвену еманципацију. Јаша Томић је 1898. године био кум и крстио најмлађе дете Димитрија и Милеве Петровић, дечака који је добио име по Растку Немањићу — што је у то време било ретко и смело име, као знак духовне обнове и симболичке везе са средњовековним наслеђем. Управо ће тај дечак, Растко Петровић, касније постати један од најзначајнијих модерних српских писаца.
У тој сложеној породичној мрежи Милетића, Зорића и Петровића спајају се три велике струје српске културе XIX века — грађански либерализам, родољубиво интелектуалство и модерна уметност. Надежда Петровић је из тог наслеђа понела више од славних имена: понела је осећај за националну слободу и индивидуална права, одговорност према народу, веру у културу као облик слободе и спремност да личним делом посведочи вредности за које се њени преци борили.
📖 НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ – ЖИВОТ И УМЕТНОСТ У СЛУЖБИ НАЦИЈЕ
др Милош Тимотијевић
Службени гласник, Београд (2025), 276 стр.
ISBN 978-86-519-3185-0
#NadezdaPetrovic #SvetozarMiletic #RastkoPetrovic #MilevaZoric #SrpskaKultura #SrpskaUmetnost #SrpskoGradjanstvo #Istorija #ZenskoObrazovanje #SlužbeniGlasnik
Коментари
Постави коментар