Припадност нацији не одређује само етничко порекло, већ и култура у којој се човек формира. Нација је, пре свега, духовна категорија – ствар личног избора и опредељења. Судбина једне гране породице Надежде Петровић најбоље показује колико су те линије понекад сложене и испреплетене.
Ђорђе Милетић (1833–1909), млађи брат Светозара Милетића, делио је његову посвећеност српској националној идеји и борби за слободу јужнословенских народа. После учешћа у српском устанку у Херцеговини, живео је у Истанбулу, где је ступио у контакт са бугарским националним активистима. На заједничкој основи словенског културног буђења и отпора хеленизацији у Османском царству, све више је подржавао бугарске просветне и културне напоре. Учитељски позив и брачне везе у Велесу трајно су га повезали са Бугарском, где је и преминуо – снажно везан за идеју обновљене бугарске државе, али без одрицања од свог српског порекла.
Његов син Љубомир Милетич (1863–1937), рођен у Штипу, школовао се у Загребу и Прагу, а у Софији изградио блиставу академску каријеру. Био је лингвиста, етнограф и историчар, један од оснивача и професора Универзитета у Софији, председник Бугарске академије наука (1926–1937) и васпитач престолонаследника Бориса III. Његов научни и јавни рад временом је постао блиско повезан са бугарским националним покретом, у супротности са српским интересима у Македонији, укључујући и сарадњу са ВМРО-ом.
Други Ђорђев син, Светозар, назван по славном стрицу, погинуо је 1913. код Једрена као официр бугарске војске у рату против Османског царства. У том симболу сабрана је трагична историја једне породице која је у различитим државама и нацијама налазила своје место у националној борби за слободу.
Нема података да је Надежда Петровић одржавала контакт са рођацима у Софији, иако је више пута боравила у Бугарској. Њен уметнички и национални рад били су усмерени на српску акцију у Македонији, док су њени сродници деловали у оквиру бугарске. Ипак, Надежда никада није искључила Бугаре из својих програма културне сарадње – чак ни после 1913. године и болног сукоба Србије и Бугарске у Другом балканском рату.
Бугарска грана породичног стабла Надежде Петровић потврђује да национална припадност није наслеђе крви, већ слободно прихваћена вредност, и да је култура онај простор у којем се народи раздвајају – али и поново сусрећу. Југословенство које је Надежда свесно изабрала управо је настало као покрет културног зближавања блиских народа.
📖 НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ – ЖИВОТ И УМЕТНОСТ У СЛУЖБИ НАЦИЈЕ
др Милош Тимотијевић
Службени гласник, Београд (2025), 276 стр.
ISBN 978-86-519-3185-0
#NadezdaPetrovic #SvetozarMiletic #LjubomirMiletic #SrpskaKultura #Istorija #Bulgaria #SlužbeniGlasnik #SrpskoBugarskiOdnosi
Коментари
Постави коментар