Саша Савовић (Горњи Милановац 1964), фотограф Музеја рудничко-таковског краја, у последње четири деценије оставио је бројна фотографска сведочанства о културно-историјском наслеђу свога завичаја. Годинама је радио у„Дечјим новинама”(1986-2000), једној од најзначајнијих српских и југословенских издавачких кућа, потом у Музеју свога града. Његов рад није уско фотографски музеолошки, већ и новинарско-репортерски, и представља наставак добре традиције бележења усмених сведочанстава о прошлости појединих предеоних целина Србије, утемељених на традицији антропогеографске школе с почетка XX века. Савовић је од 2001. члан Удружења новинара Србије, један је од оснивача Бијенала уметности минијатуре и Удружења ликовних и примењених уметника у Горњем Милановцу. Објавио је низ књига и добио више престижних награда.
Савовићеву књигу СРЦЕ У КАМЕНУ : КРАЈПУТАШИ И УСАМЉЕНИ НАДГРОБНИЦИ РУДНИЧКО-ТАКОВСКОГ КРАЈА, објавили су 2009. године Службени гласник и Музеј рудничко-таковског краја. Западна Србија има дугу традицију проучавања и презентовања споменичког наслеђа, почев од песника Бранка В. Радичевића, који је и смислио термин „крајпуташ”, преко Радојка Николића и његовог знаменитог рада „Камена књига предака”, до бројних публициста и заљубљеника у прошлост. Саша Савовић је своју књигу замислио и реализовао у најбољој традицији средине из које је поникао, надоградивши је са својим надахњујућим записима најразличитијих околности неумитног прекида живота људских бића, упечатљивим фотогарфијама и вечној човековој потреби да се подизањем споменика спречи, или макар одложи, она „друга смрт” - заборав потомства. Саша Савовић је најпре само записивао епитафе, затим их фотографисао, потом слушао приче о насилним прекидима живота, да би се на крају одличио да све забележи и објавио у једном монографији. Био је то велики труд, вишегодишње трагање за заборављеним надгробним обележјима, зараслим у трње, изгубљеним у шуми, полеглим на земљу, и упорно записивање усмених приповести које још живе у народу.
Споменици се презентују по насељима, али нису усмерени на уобличена гробља, већ на усамљена обележја и крајпуташе, који су и подигнути да се обележи „необична” смрт, или погибија далеко од родног краја. Заправо, изван гробља су сахрањивани они који су подигли руку на себе, или их је неко убио. Споменици су понекад веома „распричани”, и презентују малу приватну историју покојника, посебно ако се ради о крајпуташима, обележјима намењеним војницима. Међутим, на већини споменика нема пуно записа. Шкрти епитафи попут оних „погинуо од ракије” или „пао с крушке”, смењују много суровије поруке, које Савовић обогаћује записима усмене традиције. Понекад су то истински страшне приповести.
Једна од њих забележена је у селу Брусници, и говори о смрти човека који се „ЗАГЛЕДАО У ЗАБРАЊЕНО”. Споменик се налази да „Перовом брду” које се некада звало „Перов гроб”. На том месту сахрањен је слуга Перо који је радио у газдинској кући Марјановића.„Једна игранка била је кобна за њега. Загледао се у господареву будућу снају. Пиће је учинило своје. Није се одвајао у колу од ње, чак је, прича се, подврискивао уз музиканте:Ала играм, ал’ сам прави ђаво, можда ово неком није право”. Био је потпуно у праву, многима је засметао тога дана.„У касни сумрак, пребијен је ступцем за кола. Покренута је истрага, али, упркос сумњама, није доказано да је то дело Марјановића. Чак су га газде пред смрт наговарале да криво сведочи и да каже:’Убише ме Вујићи’. Убрзо је издахнуо.” Место на коме је сахрањен добио је име по слуги Перу. Данас се на том месту налази мало искривљени ниски споменик, без натписа, само са урезаним крстовима. Иако записа нема, прича је још жива, као поука о људској судбини и неумитној суровој казни ако се неко дрзне да узме оно што му није намењено. Тако је било на селу у Србији половином XIX века.
Милош Тимотијевић
Коментари
Постави коментар