Владика Николај Велимировић, министар Михаило Константиновић и концепт жртвовања за отаџбину

 ОСВЕЋЕЊЕ ПЕЋИНЕ КАЂЕНИЦЕ 13. ОКТОБРА 1940. ГОДИНЕ

Пећина Кађеница има изглед мистичне подземне цркве, у којој у дубокој тишини почивају кости људи настрадалих тешком и мучном смрћу 1815. године. Када су радови на уређењу били готови, епископ Николај је 13. октобра 1940. године осветио пећину. Опелу су присуствовали министар Михаило Константиновић (отац данaс много познатијег Радомира Константиновића), председник Народне одбране Илија Трифуновић и многе друге важне званице. Повезаност цркве, државе и патриотских организација на пољу националног и хришћанског рада у време када је у Европи већ започео Други светски рат можда је најбоље могла да се види управо на примеру освећења пећине Кађенице.

Велика свечаност најпре је започела литургијом у манастиру Благовештење, потом литијом до пећине Кађенице која је могла прими неколико стотина људи, док су остали стајали на ливади испод стене. По извршеном освећењу и опелу Епископ Николај изговорио је своју беседу о значају пећина у повести хришћанства, историји Српске православне цркве, народној прошлости, са посебним освртом на мученичку смрт страдалих за хришћанску веру. Беседа је у исто време била хришћанска и национална, са поукама за нову побожност код народа. Епископ Николај посебно је истакао значај жртвовања:„Да ли да плачемо за овим нашим новомученицима? Не, него да се радујемо, мада је ова наша радост проткана болом. Јер то је наш допринос Хришћанству, наш удео небесног царства, наша жртва за добро човечанства, будилник савести људске. А ја лично верујем, да су се ови намучени преци наши посветили, да су уписани у небесни календар и уведени у царство вечног живота [...] Не плачимо дакле него радујмо се што смо својим праведним прецима населили небеса, а историју своју обогатили узорима жртвовања. Али утишајмо за час и бол и радост, па ослушнимо. Гле, као да чујемо шапат њихов, питање њихово: слободни потомци наши, како ви живите у вашим пећинама? Они нас питају о пећинама телесним, у којима ми носимо живе душе своје [...] А кад нас анђео смрти буде извео из наших телесних пећина, показаће се шта се скривало у којој пећини од крви и меса. Показаће се људи и нељуди, родољуби и издајници, добротвори и разбојници у заседи, јунаци и страшљивци [...] Ево пред нама пећине која опомиње наше поколење на брижно чување своје душе да је огањ не сагори, било огањ што га човек сам у себи распирује ветровима греха и страсти, било пак огањ што му га туђинци убацују споља у душу”.

После владике Николаја говор је са једног огромног камена одржао председник Народне одбране војвода Илија Бирчанин. Како је то штампа забележила „војводин говор био је војводски – српски”. Затим је приређен ручак за народ, а после обеда кренуло се са здравицама и новим говорима. Истакао се министар Михаило Константиновић, чији је говор такође био у националном духу. Скуп је осим религиозне имао и политичку компоненту (демонстрација слоге цркве и државе) и као састанак владике Николаја са министром Михаилом Константиновићем, чији је говор епископ похвалио као „мудар” и „одмерен”.

Пола године касније Југославија и Србија ушли су у Други светски рат. Немци су 1941. епископа Николаја ухапсили управо у манастиру Благовештењу, министар Константиновић је емигрирао у Лондон, а војвода Трифуновић најпре се склонио у Црну Гору, да би у септембру 1941. отишао у Сплит, где је склопио споразум о сарадњи са Италијанима. Преминуо је 1943. године. Епископ Николај је 1945. отишао у емиграцију, а Михаило Константиновић се вратио у Југославију. Никада није утврђено колико је тачно Срба страдало током Другог светског рата.

Милош Тимотијевић