„СВЕТИ СИСОЈЕ НАД ГРОБОМ АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ”, ФРЕСКА НА ЈУЖНОМ ЗИДУ ПРИПРАТЕ ЦРКВЕ МАНАСТИРА НИКОЉА ПОД КАБЛАРОМ

Никоље под Кабларом најстарији је манастир у Овчарско-кабларској клисури. Први помен забележен је у османском попису из 1476. године, што говори да је манастир средњовековног порекла. Храм никада није рушен, наос је осликан 1587, а припрата 1637. године.

Свети Сисоје (†429) био је ранохришћански египатски пустињак, ученик Светог Антонија, једног од утемељитеља анахоретског монаштва. После вишедеценијске аскезе Свети Сисоје је поседовао ванредно монашко искуство, велики углед и дар чудотворења. Ословљаван је као „ава”, што је арамејска реч за духовног оца. Прославља се 6. јула по јулијанском календару, а 19. јула по грегоријанском. Један део његових моштију налази се у манастиру Светог Василија Острошког.

Историјски извори о животу овог светитеља веома су штури и сведени на елементе карактеристичне за хагиографије многих других пионира хришћанског пустиножитељства. На исти начин може се окарактерисати и присуство његовог лика у уметности православног истока до пропасти Византије (1453).

Међутим у поствизантијском раздобљу лик овог древног пустиножитеља добија велики значај, и се среће на Балкану укључујући и неколико српских храмова осликаних првој половини XVII века. Ова иконографска тема уврштена је и у програм зидног сликарства храма Светог Николе манастира Никоља под Кабларом. Налази се изнад врата са унутрашње стране храма на јужном зиду припрате осликане 1637. године. Свети Сисоје је представљен у сведеном пејзажу са два стеновита брега, a други план композиције решен је у виду двају хоризонталних поља, плаве и окер боје. Ава клечи над гробом подигнутих руку, а у плитком гробу је невешто насликан скелет окер боје, који представља земне остатке најславнијег војсковође и освајача античког света - Александра Македонског.

Смисао туговања над гробом и непосредног суочавања са људском смрћу, на начин на који то приказује слика Светог Сисоја, били су део погледа на свет хришћанских монаха још од најстаријег периода. Реч је о антитези између земаљске власти, уживања и материјалног богатства и насупрот томе незаустављивој људској пролазности која се завршава смрћу. Прикази аве Сисоја над Александровим гробом заправо су се надовезивали на древну традицију аскетске контемплације и непосредног сусрета са смрћу, што је православним монашким заједницама било разумљиво пре свега у светлости вековне аскетске традиције Истока, богословске обавештености и духовне дозрелости. Повезаност Светог Сисоја, који се подвизавао у пустињама Египта, и традиције да је Александар Македонски сахрањен управо у овом делу света, потпуно је очигледна. Посматрачи тог потресног призора, а нарочито чланови монашких обитељи за које је насликан, добро су разумели његову есхатолошко-сотириолошку мотивацију и дидактичку поруку, јер су идеје о ништавности земаљског живота међу монасима биле дубоко укорењене.

Лик покојника коме се Свети Сисоје Велики престрашено и жалобно обраћа такође је био добро познат српској средини у поствизантијском периоду, о чему сведоче бројни рукописи „Српске Александриде”, средњовековне српске прераде „Романа о Александру” који су настали у доба османске власти. Међутим, име славног војсковође није уписано поред ликовне представе његовог скелета у припрати храма манастира Никоља под Кабларом. Ипак, место на које је постављена ова представа (изнад излаза из припрате), јасно указује на њен значај и јасну поруку монаштву и верницима о пролазности земаљског живота, односно узалудности уживања у слави, моћи и богатству.

Милош Тимотијевић