На највећој окуци Западне Мораве, поред манастира Успења у Овчарско-кабларској клисури, налазе се остаци средњовековног утврђења којe је у народном предању познато под именом „Кулина”. Досадашња археoлошка истраживања потврдила су велику старост овог локалитета, на коме живот људи са прекидима траје још од праисторијских времена (неолит), преко антике (Келти), до средњег века. На овом месту је пронађен најстарији археолошки материјал (X и XI век) који потврђује присуство Срба на простору чачанског краја. Можда је у питању било настањивање рановизантијског утврђења, као у случају фортификације издан Благовештења. Садашњи остаци донжон куле поред манастира Успења припадају времену позног средњег века (XIV-XV столеће). Постоје претпоставке да она потиче из времена архиепископа Данила II (1324-1338), који је наводно подигао утврђење изнад манастира Јовања, као и кулу изнад Благовештења где је данас црква посвећена Св. Илији, како би заштитио манастире у клисури. Аналогије са неким другим местима у Србији постоје, као на пример са скупином манастира у клисури реке Црнице код Параћина, који су као заштиту имали утврђење Петрус. Обласни господари и властела у српским земљама крајем XIV и средином XV века имали су обичај да се надмећу у подизању задужбина и пружању уточишта монасима. Кула изнад Јовања заиста представља централно место клисуре са којег се лако може контролисати читав крај, а може да послужи и као прибежиште од напада. Археолошки налази говоре да је и пре подизања куле овде постојало насеље које је највероватније било на месту где се данас налази црква манастира Успења. Цео комплекс је разрушен и нестао у пожару иза којег су остали разваљени камени зидови. Када се ово уништење тачно десило није познато, јер су најезде Османлија од друге половине XIV века биле редовне све до пада српске средњовековне државе под њихову власт.
На основу данашњих остатака процењује се да је висина куле највероватније износила око 30 метара, што је убраја међу највеће објекте тог типа. До наших дана кула је сачувана до висине свега пет метара. Много тога је уништено минирањем 1939. године, када је од куле узиман материјал за градњу цркве Успења Богородице. Тада су зидови утврђења били знатно виши и компактнији. Првобитна кула је највероватније имала нешто ужи врх и четвороводни кров, као и звона, што је обележје средњовековних пиргова. Некадашња међуспратна конструкција била је обезбеђена дрвеним гредама. И данас се виде отвори у које су оне уметане у зидове. Испод првог спрата, уздигнутог 1,5 метара изнад земље, налазила се посебна просторија, која се може сматрати подрумом, а која је нeкада служила и као тамница. Према записаном сведочењу старих монахиња кула је пре делимичног рушења из 1939. године имала сачуваних пет до шест спратова, а улаз је био са северне стране. И данас се делимично назиру трагови места где су се налазила врата. Унутрашњост и спољни део куле били су прекривени малтером, а на источном зиду у унутрашњости назирала се фреска са ликом Богородице.
Особеност конструкције пиргова била је и црква на највишим спратовима куле, што је према досадашњим сазнањима и претпоставкама била карактеристика и јовањске куле. Поред утврђења налазили су се и други објекти опасани дебелим зидом са капијом на истоку, највероватније подигнути у XIV веку, по угледу на утврђене манастире на Светој гори на Атону. Можда је најближа аналогија Пирг Хрусија, окружен са три стране морем. Највероватније да је и неко од оближњих села било одређено за издржавање војне посаде у овој тврђави.
Кула је служила и као место где је организовано преписивање књига, о чему имамо податке из низа записа, али и као тамница. У питању је посебна просторија, налик на стварну тамницу, подрум у коме су монаси у тешким условима окајавали своје грехе, по узору на Св. Јована Лествичника. Тамница испод јовањске куле била је место испаштања покајника у Овчарско–кабларској клисури, као што је то био случај и на неким другим местима. До наших дана остало је пуно записа о преписивању књига у кули званој „Лествица” у Овчарско–кабларској клисури. Преписивачка делатност била је најплоднија у другој половини XVI века, и настављена у наредна два столећа. У остацима куле пронађен је један венецијански златник из XVII века, који је ту доспео након рушења објекта. Он је доказ да је на овом месту и даље било неке активности. Остао је и запис како је 1774. године црквењак Виктор преписао једну књигу у јовањској кули.
Кроз читав XIX век јовањска кула остала је пуста, чак и после обнове Јовања 1849. године. Све се променило после другог доласка владике Николаја Велимировића на челу Жичке епархије, који је 1939. покренуо идеју подизања манастира Успења поред развалина утврђења. Током грађевинских радова доста материјала за манастирску цркву узето је са остатака куле. Крајем XX века извршена је делимична рестаурација и конзервација преосталих зидина, које и данас доминирају средиштем клисуре.
Милош Тимотијевић
Коментари
Постави коментар