Pavle Rak, filozof, prevodilac i putnik, rođen je 1950. godine u Zemunu. Živi između Kranja, Beograda, Pariza i Sankt Petersburga. Studirao je filozofiju u Beogradu i još za vreme studija počeo da prevodi tekstove sa slovenačkog jezika. U Parizu se obreo 1980. godine, gde je pohađao predavanja na ruskom bogoslovskom institutu Svetog Sergija. Tu se družio sa ruskim piscima i slikarima i postao jedan od osnivača i urednika časopisa BESEDA, posvećenog dijalogu filozofije, vere i umetnosti, koji je na ruskom jeziku izlazio od 1984. do 1992. godine. Okrenutost hrišćanstvu, posebno pravoslavlju, pokazivao je preko svojih radova, da bi skoro dve godine, od 1990. do 1991. proveo na Svetoj Gori. Od toga skoro godinu dana u srpskom manastiru Hilandar. Knjiga PRIBLIŽAVANJA ATOSU (1990) imala je desetak izdanja na četiri jezika.
Pavle Rak je dopunjeno izdanje knjige PRIBLIŽAVANJA ATOSU napisao na osnovu zabeleženih utisaka sa boravka na Atosu, koji ima mnogo lica. I pored težnje za čuvanjem tradicije, Sveta gora se uvek menja. Pavle Rak se trudio da zapiše ono što je njena suština. Ne nekakav spoljašnji oblik života ili građevina, mada i o tome govori, niti monaške duhovne uspone i padove, već ono čemu lepota i svetinje treba da nas dovedu. A to je svest da smo se udaljili od prvobitne lepote lika prema kome smo bili sazdani. Da bi se obnovila Božja ikona i lepota, a to je ljubav, treba strpljivo, ponekad i mučno da je u sebi uzgajamo. To je bio i ostao glavni „trud” Svetogoraca.
Na taj način treba razumeti i svojevrsnu „nebrigu” prema materijalnim dobrima ovoga sveta na Atosu, što Pavle Rak ne propušta da zabeleži. Prah smo i u prah ćemo otići. Najmanja briga ili žalost za materijalnom sigurnošću i staništima, koji su samo zemno obitavalište, ne bi trebalo da ima trag u ljudskoj duši. Zidanja i raspadanje spadaju u sujetu ovoga sveta. Zapravo, vrednost svega ljuskom rukom sagrađenog vidimo kada ono zaraste u vegetaciju.
Samo su svetinje pošteđene ove monaške nebrige o materijalnom na Svetoj gori. Sve što je liturgijsko mora biti lepo, čak beskrajno lepo, jer se liturgijom duše spasavaju. Sve što su svetitelji svojim životom posvetili treba pažljivo čuvati, jer na tome svet počiva. A to su mošti svetitelja, čudotvorne ikone, odežde, bogoslužbeni predmeti, koji se brižljivo čuvaju I pobožno prenose sa pokoljenje na pokoljenje monaha.
Međutim, najveće svetinje nisu za svaki dan, niti baš za svakoga. One će biti pokazane samo onima za koje se veruje da će od njih imati duhovne koristi. Na taj način treba posmatrati svetogorsku brigu i nebrigu o materijalnom. Takav stav obično u očaj baca istoričare umetnosti, restauratore, arheologe, istoričare, koji nastoje da popišu i saznaju kakva se sve blaga čuvaju po manastirima i skitovima.
„Sačuvati svaki kamen na svom mestu, svaku nijansu, svaki zabat, svaki ugao? Ili, pre svega, sačuvati dušu. Jer prah smo i u prah ćemo otići.”
Miloš Timotijević
Коментари
Постави коментар