Tomas Merton, MUDROST PUSTINJE, Beograd : B. Kukić ; Čačak : Gradac K, 2014

Tomas Merton (1915-1968) bio je monah i istaknuti pisac religioznih tekstova u drugoj polovini XX veka. Pisao je poeziju, eseje, komentarisao mnoge tekstove. Iako je bio hrišćanin, proučavao je religije istoka: sufizam, budizam, hinduizam, taoizam, đainizam. Najveći deo svog života proveo je u u trapističkoj opatiji Naša Gospa od Getsemanije u Kentakiju (SAD). Inače trapisti su katolički monaški red nastao 1663. reformisanjem cistercita, koji su nastali reformom benediktinskog reda. Naziv su dobili po opatiji La Trappe u Normandiji. Suštinski trapisti slede put pravila Svetog Benedikta (480-543), utemeljitelja zapadnog hrišćanskog monaštva.

Mertonova zbirka izreka monaha iz IV veka po nazivom „Mudrost pustinje”, vraća nas u doba najranijih hrišćanskih pustinožitelja u Egiptu. U pitanju je iskonska čovekova potreba za samosaznanjem, kao i odgovornostima hrišćana koji su se osećali pozvanim da tragaju za Bogom, u samoći, daleko od društva.

Bekstvo ovih ljudi u pustinju nije bilo ni potpuno negativno, niti potpuno individualističko. Nisu želeli da se pasivno prepuste dekadentnoj državi da ih vodi i vlada njima, verujući da postoji način da se živi bez ropske zavisnosti od prihvaćenih, konvencionalnih vrednosti. Pustinski oci odbili su da njima vladaju drugi, i nisu imali želju da vladaju drugima. Oni nisu odbacili društvo sa superiornim prezirom, smatrajući da su bolji od drugih. Društvo za kojim su tragali bilo je ono u kome bi svi ljudi bili istinski jednaki, gde bi jedina vlast pod Bogom bila harizmatična vlast mudrosti, iskustva i ljubavi. Ono za čim su iznad svega tragali bilo je vlastito istinsko sopstvo u Hristu.

Pustinjak je morao da bude čovek verski zreo, skroman i zastrašujuće distanciran od samog sebe. Nisu mogli da se ni u najmanjoj meri identifikuju sa svojim površnim, prolaznim, lično izgrađenim sopstvom. Nisu bili vezani za sopstveni ego i opasnu ekstazu sopstvene volje. Cilj je bio da se izgube u unutrašnjoj, skrivenoj stvarnosti sopstva koja je bila transcedentna, misteriozna, polupoznata i izgubljena u Hristu. Život u samoći, ispunjen teškim radom, siromaštvom i isposništvom, milosrđem i molitvom, omogućavao je starom površnom sopstvu da se pročisti i dopuštao postepeno pojavljivanje istinskog tajnog sopstva. Mir za kojim su tragali bila je razboritost i ravnoteža bića, koje više ne mora da sagledava sebe, jer je vođeno savršenstvom slobode koja je u njemu. Ovi monasi su insistirali na tome da ostanu čovečni i potpuno obični. U pustinju su došli da budu ono što jesu, i da zaborave svet koji ih je delio od njih samih. U njihovom slučaju napustiti svet značilo pomoći da se on spase, spasavajući samog sebe.

Sveti oci ostavili su iza sebe nepretencioznu mudrost koja je istovremeno primitivna i vanvremenska, i koja nam omogućava da ponovo dođemo do izvora koji su bili zagađaeni ili potpuno zakrčeni nagomilanim mentalnim i duhovnim otpacima tehnološkog varvarstva našeg doba. Istinsko proživljeno iskustvo koje se nalazi u ovim izrekama nastalo je u čovekovom unutrašnjem putovanju, koje je daleko sudbonosnije i beskrajno značajnije od bilo kod putovanja u kosmos.

I naše vreme je, nema sumnje, doba za usamljenike i pustinjake. Ali ne u smislu reprodukovanja prostodušnosti i jednostavnosti ovih davnih uzora. Zapravo, naše vreme zahteva da ih nadmašimo, jer se moramo osloboditi na svoj sopstveni način civilizacije koja srlja u propast. Naše učešće u savremenom svetu mnogo je potpunije nego u doba prvih pustinjaka. Opasnost koja nam preti daleko je beznadnija, i naše vreme je možda kraće nego što to mislimo. Na nama je da se otrgnemo iz duhovnih lanaca i i razvijemo neotuđivu duhovnu slobodu. Putinjski oci mogu samo biti uzor, ali ne i gotov model za ljude iz naše epohe.

Miloš Timotijević