Уметник Живорад Д. Максимовић, познатији као „Жико Макс”
(„Жилијен” за блиске познанике),
био је српски вајар пореклом из Горњег Милановца, који је највећи део свог живота провео у Чачку.
Рођен је 6. априла 1933. године у Доњем Подлогу код Кочана у Македонији, јер се у
близини тог места затекла његова мајка док је била на путовању. Жико је често
говорио како је рођен у возу, што је условило неминовност да током свог живота непрекидно
путује.
Заправо,
породица Максимовић пореклом је из Љутовнице код Горњег Милановца. Ово село налази
се северно од вароши, и лежи на благим и великим косама између којих су потоци
са широким долинама. Некада је кроз Љутовницу пролазила железничка пруга која
је повезивала Београд, Горњи Милановац и Чачак. Максимовићи потичу од старог
рода Вулиновића, који се у другој половини XVIII века доселио из Никшићке Жупе, која је некада
припадала Херцеговини, а данас је у Црној Гори. Све фамилије из овог рода славе
Светог Луку (Лучиндан). Жиков отац Добривоје имао је осморицу браће и три
сестре. Сва браћа били су добри и чувени мајстори. Мајка Добринка пореклом је
из фамилије Живановић. Добривоје и Добринка Максимовић живели су у Горњем
Милановцу, где је Жико завршио основну школу и шест разреда гимназије. Жиков
старији брат Југослав Максимовић (1932-2017) уписао је поморску војну школу у Пули. Имао је
запажену војну каријеру, коју је завршио са чином контраадмирала.
Жиково школовање у Горњем Милановцу завршило
се после православног Божића 1949. године. Тог дана Жико је са врућом ракијом,
тамњаном и парчетом бадњака отишао у школу. Истог дана избачен је из Гимназије,
без права школовања и полагања приватних испита. Отац је потегао много веза и
успео је да сина упише у средњу уметничку школу у Херцег Новом. То је било
одлучујуће за Жиков даљи живот. Професори у Херцег Новом били су му Марио
Маскарели и Војо Станић, а школски другови Ана Виђен, Урош Тошковић, Дадо
Ђурић, Вук Асановић, Слободан Пејовић, Никола Гвозденовић и многи други. У
интернату је делио собу са Данилом Кишом, кога је мајка са Цетиња послала да
чува старију сестру Даницу. Успомене из Херцег Новог за Жика су остале трајна
животна успомена и једно важно и непролазно искуство. Жико је на крају средњу
уметничку школу завршио у Нишу. Академију примењених уметности у Београду
уписује 1958. године на катедри вајарства у класи професора Радете Станковића.
Као студент друге године примљен је на УЛУС. За време школовања (1963) упућен
је са 12 најбољих студената Универзитета уметности у Београду на студијско
путовање у Совјетски Савез. Највише су били у тадашњем Лењинграду
(Санктпетерсбургу), али са излетима до Москеве, Кијева, Одесе. Потом је опет
као државни стипендиста боравио у Паризу. Дипломирао је 1964. године, када
долази у Чачак, у коме је радио као слободан уметник све до смрти 2009. године.
Још док се школовао у Београду радио је
сценографију за филмове „Марко Поло” (1962) и „Дуги бродови” (1964). Када је
Бојан Ступица основао „Атеље 212” учествовао је у постављању Бекетовог „Крај
партије”. Касније је радио и на филму „Бубе у глави” Чачанина Мише Радивојевића
(1972). Званичну каријеру је започео као сценограф у Народном позоришту у
Београду, где се није дуго задржао. Многобројни послови омогућили су Жики добра
примања и независност још док је био студент у суморном и сиромашном
социјалистичком друштву, пуног контроле и условљавања. Као и за многе уметнике који
су имали додир са кинематографијом, пресудну заштитничку улогу одиграо је Ратко
Дражевић.
Компаративна предност Југославије у односу на
остале социјалистичке земље од почетка 50-их година XX века била је највидљивија управо на пољу културе. Релативна
слобода омогућила је покретање нових питања уметничког стваралаштва, самостално
бирање тема, што је посредно и постепено довело до стварања цивилног друштва,
јачања отпора држави и законски прописаном једноумљу. Уметност је била посебна
област у којој се у социјалистичкој Југославији могло, и поред неизбежних
компромиса са суштински тоталитарним режимом, живети слободније и остварити
значајна независност од идеолошких стега. Биле су ту мале, али значајне „нише
слободе”.
Жико никада није приступио Савезу комуниста
Југославије, иако је највећи део његових вајарских радова посвећен меморисању
борбе и победе радничког, комунистичког и партизанског покрета. Његов
најзначајнији споменик посвећен је настрадалим српским интернирцима у Норвешку
током Другог светског рата, који је 1973. постављен на Брду мира изнад Горњег
Милановца. Жикови радови налазе се на много места у чачанском крају, не само на
отвореном јавном простору, већ и у холовима бројних школа и других установа.
Један део његових скулптура реализован је у иностранству (Италија, Немачка,
Велика Британија, САД). Добио је многа признања, и имао је своје место у
тадашњем уметничком стваралаштву. Ипак, иако је живео и радио у Чачку, није
добио прилику да реализује своју идеју за уређење „Спомен парка”. Град је
одлучио да овај монументални меморијални простор, посвећен жртвама настрадалим
у Другом светком рату из чачанског краја, уобличи Богдан Богдановић (1980), што
Жика никада није заборавио Чачку.
Иако су за сваког ствараоца његова дела
најважнија, Жико Макс био је много више од стандардног вајара и уметника,
каквих је увек било и биће. Његов атеље деценијама је представљао неформално
уметничко средиште Чачка, својеврсну алтернативну институцију културе, простор
слободе који је Жика испуњавао својом енергијом и непосредношћу. Унутрашњи свет његовог атељеа био је испуњен
многобројним уметнинама (сликама, графикама, скулптурама), потом предметима
примењене уметности (нарочито онима који су припадали грађанској класи), фотографијама
и рукотворинама из домена народног стваралаштва. Жиков атеље брзо је постао
много више од обичног простора за уметничко стварање, јер је било вероватно једино место где се могао осетити укус слободе и додирнути нешто од модерности
света који је постојао изван граница социјалистичке Југославије. Атеље је
истовремено имао и улогу интелектуалног клуба, мале галерије, библиотеке ретких
књига, отворене колекције нових плоча (то је некада било много важно),
приватног музеја и ризнице многих „чудеса”.
Сви предмети заправо су само мртве ствари без
контекста који их прати. А ту је Жико био ненадмашан домаћин и чувар материјалног
наслеђа које скупљао. Посебно оног кога су други одбацивали). Прича која је
пратила све те предмете у општим цртама била је тачна, мада је најчешће само
додиравала нешто од стварности у којој су они настали, а понекад је све била
имагинација. Али чудесно исказана. Увек треба имати на уму да су предмети без
наратива која их прати безвредне дрангулије, на које нико неће обратити пажњу.
Жиков сугестиван и заводовљив говор био је вреднији од свих предмета које је
чувао, а витрине у које их је слагао и излагао давали су свим тим стварима
легитимитет истински вредне баштине. Уметнички предмети најразличитијих врста
нису ни захтевали посебно презентовање, јер су сами по себи били јасни и
читљиви, и испуњавали су читав простор посебном ауром.
Али, све је то било споредно у односу слободу
која је владала код Жика, јер су његовом атељу уметници као и сви други људи
могли да се несметано друже и излажу своје идеје и погледе на живот. Начин,
садржај и интензитет зависили су од профила личности, образовања и претходно
обликованог карактера. Био је то атеље који је прихватао не само Чачане и оне
који су из свог завичаја отишли у „бели свет”, већ је редовно угошћавао сва
значајнија имена из ликовне, књижевне и филмске сцене Србије у другој
половини XX века. Долазили су редитељи рођени Чачани
Пуриша Ђорђевић и Миша Радивојевић, као и сви глумци и глумице који су са њима
сарађивали, књижевници Бранко В. Радичевић, Брана Петровић, Бранко Кукић, Момо
Капор, Милан Комненић, затим ликовни уметници од Леонида Шејке па до многих
других знаних и незнаних. Сваки покушај набрајања увек је безуспешан. Иако је у
атељеу владала слобода, Жико је умео и да појединим људима забрани долазак.
Није трпео примитивизам и безобразлук.
Својевремено су и сви лауерати „Дисовог
пролећа”, књижевне манифестације која се организује у Чачку, по протоколу
долазили у атеље Жика Макса, кога су тако посетили Милош Црњански, Васко Попа,
Љубомир Симовић, Весна Парун, Цирил Злобец, Густав Крклец, Стеван Раичковић,
Александар Вучо, Милован Данојлић, Јуре Каштелан, Вељко Петровић. Ипак, код
Жика Макса се најрадије долазило изван протокола, као у „оазу” слободе како су
то запамтили Радомир Михаиловић „Точак” и Бора Ђорђевић, најпознатији
рок-музичари пореклом из Чачка. У време једноумља слобода је увек највреднија,
што се у наше доба редовно заборавља јер је оно што је некада било недоступно
постала нормалност.
Иако је социјалистичка Југославија била
либералнија од других комунистичких земаља, режим се брзо враћао методама
репресије када је процењивано да је то потребно. Жико углавном није имао велике
проблеме са влашћу. Понекад је причао да је због залагања да се у Чачку подигне
споменик војводи Степи Степановићу у локалној испостави ДБ-а добио добру
шамарчину. За уско образоване и јаросно идеолошки профилисане локалне агенте
тајне комунистичке полиције Степа Степановић је био личност која је прогонила
предратне комунисте. Требало је времена да се објасни да је реч о јунаку из
балканских и Првог светског рата.
Атеље Жика Макса је 80-их година XX века постао простор у коме се отворено говорило против
тадашње једнопартијске власти, и место где су се стварале и разграђивале многе
прве опозиционе странке. Како на нивоу Чачка, тако и целе Србије. Сам Жико
пропутовао је многе земље, а док је боравио у САД посетио је споменик генералу
Михаиловићу, а свом брату Југославу послао је разгледницу са америчким носачем
авиона „Нимиц”, на службену војну адресу. Такви и слични поступци утицали су да
увек буде под блажом или јачом присмотром, и да се поједина приватна дружења и
приче из атељеа искористе за покретање кампање против обнављања српског
национализма. Инцидент из 1983, са јавним честитањем крсне славе Моме Капора
(Јовањдана) док је био код Жика у Чачку, условио је да се у Београду покретање кампање
против таквих појава и акетара на нивоу целе Србије. Жику Макса је спасио
срећан случај, јер је после овог догађаја из Ниша као аутостопера покупио сина
Душана Драгосавац, истакнутог комунистичког функционера из Хрватске, кога је
довезао кући до Загреба.
Либерални стил живота (посебно присуство
згодних и слободоумних жена), сметали су многим правоверним комунистима у
Чачку. Тако је 1984. покренута иницијатива пет кућних савета из солитера у
близини атељеа, да се Живорад Максимовић исели из простора који му је уступљен
на „неодређено” време 1964. године. Кућни савети су закључили да они треба да
преузму простор у коме је смештен атеље, како би могли несметано да организују
своје састанке и развијају примерене самоуправно-социјалистичке „друштвене активности”:
отворе бифе, играју шах и домине, читају новине. Читав случај обрео се на суду.
Међутим, притисак на Жика Макса није успео, и он је остао у свом атељеу.
Живорад Максимовић је по свом животном стилу и
ставовима био права супротност пожељним вредностима социјалистичког друштва.
Није био запослен, живео је и стварао слободно, без фиксног радног времена,
надзора и шефовања, носио је одећу живих и веселих боја (жута ролка била је
чест чест одевни предмет). Неконвенцијално понашање, говор и став били су
сасвим другачији од преовлађујућих социјалистички суморних лица уоквирених
масном косом, често употпуњених и тешким брковима, уз додатну накомрђеност и
набуситост. Патријархална обичајност чобанских завичаја одакле су се сливали
миграциони таласи у Чачак претапана је и чврсто укалупљавана у цивилизацијки
сиромашан, али лако разумљив колетивизам, што је био доминантан животни стил.
Свака врста слободе у таквом друштву по дефиницији је била сумњива, а уметничко
стваралаштво својеврсна увреда.
Делатност Жика Макса била би непотпуна без
осврта на његову педагошку делатност. Одмах по доласку у Чачак у свом атељеу
почео је да спрема ученике за упис на ликовну и академију примењених уметности.
Према Жиковом сећању 111 ученика је спремало и положило испит. Међу њима је
данас много успешних уметника и професора, како у земљи, тако и иностранству.
Списак је преобиман, а међу првима је био сликар Михаило Ђоковић Тикало.
Постоје много позванији људи од мене који ће
оставити тачније, потпуније и богатије сведочанство о Жику Максу. Почев од
његове породице, родбине, могобројних пријатеља, ученика, познаника. Међутим,
свака прича о Жику Максу је непотпуна без личног доживљаја сусрета са њим и
његовим атељеом и оних који су га сасвим површно познавали. Захваљујући данас познатом
вајару Зорану Ивановићу упознао сам Жика Макса давне 1985. године. Зоран је
тада спремао пријемни испит за Факултет примењених уметности, и довлачо је у
атеље своје познанике из школе. Иако смо били најобичнији седамнаестогодишњи
клиндери из Видове и Пријевора, Жико нас је примио са уважавањем,
пио је са нама кафу, причао о озбиљним стварима, покретао за нас необична
питања. Ми смо углавном гледали у разна „чудеса” његовог атељеа, највише у
фигурална вајарска дела која приказују девојке, и исте такве фотографије на
зидовима, а повремено и ученице које су спремале своје радове за пријемне
испите. Није сметало што су пар година старије. Дванаест година касније, када
сам на сопствено велико изненађење по занимању постао кустос, повремени сусрети
са Жиком Максом у чачанском Музеју постали су део уобичајеног посла. Било је то
време када се затварао уметнички и животни круг Жика Макса, иако га енергија,
ведар дух, неконвенционалност и бескрајна жива прича никада нису напуштали, по
чему ће остати упамћен код свих оних који су га знали.
И на крају, Живорад Д. Максимовић „Жика Макс”,
још увек нема своју улицу у Чачку, као ни споменик. Чак ни обичну бисту. А не
би требало да је тако.
Милош ТИМОТИЈЕВИЋ
Коментари
Постави коментар