БОРИВОЈЕВА ПЛОЧА У ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКОЈ КЛИСУРИ

 Изнад магистралног пута који води кроз Овчарско-кабларску клисуру, у самој близини Овчар Бање, једна спомен-плоча по свом положају и садржају поруке деценијама привлачи пажњу свих путника и посетиоца овог подручја. На плочи утиснутој у стену записано је:

 

„ВЕКОВИМА / ЖУБОРОМ ЋЕ МОРАВИЦА / ПЕВАТИ СЛАВУ / СРПСКОГ ОРУЖЈА / 1912-1919 / БОРИВОЈЕ”

 


Израду плоче наручио је Боривоје Поповић, пензионисани пуковник из Београда (живео је код Каленић пијаце), иначе родом из Ивањице. Плочу је 1927. године урадио каменорезац Франческо Барбеља из Чачка. Пуковник Поповић је најпре намеравао да подигне спомен-чесму у част изгинулих ратника у ослободилачким ратовима, али се бојао да ће је „човечја рука” временом уништити. Желео је да споменик који подиже остане трајно обележје, па се за облик и место постављања консултовао са Барбељом. Заједно су одабрали високу стену у Овчарско-кабларској клисури изнад магистрале у близини Овчар Бање, до које су мајстори потом дошли скелом. Плочу су излили црним, а слова белим цементом, тако да могу да се виде из даљине. Посао је био напоран, и није био јефтин. Пуковник Поповић платио је спомен-плочу и њено постављање 7.000 тадашњих динара. Издавање две собе са купатилом у центру Београда у то време се месечно плаћало око 1.500 динара.

 

Деценијама се није знало ко је „Боривоје”, док текст о овом подухвату није објавио новинар „Чачанског гласа” Милан Ђоковић 1965. године. Ипак, и поред тога и даље је остао по мало збуњујући. Најпре зашто се помиње „Моравица” када је плоча подигнута изнад Западне Мораве. Пуковник Поповић био је родом из Ивањице, кроз коју протиче Моравица, а она се званично од Пожеге зове Западна Морава. У томе се крије тајна ове „омашке”. Ту је и на први поглед необичан хронолошки опсег у коме су гинули српски ратници, јер су ослободилачки ратови званично завршени 1918. године окончањем Првог светског рата и стварањем Краљевства, потом Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Југославије). За савременике то није био потпуни крај борби и погибија. Читава 1919. протекла је у утврђивању граница нове државе, које су се на многим местима браниле оружаном борбом. За пуковника Боривоја Поповића ослободилачки ратови завршени су тек са окончањем 1919. године, и за такав став имао је много јаких аргумената.

Милош Тимотијевић

 

 

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

IN MEMORIAM – Анка Вучковић (Ane Vuckovich) (1923-2023)

Слика
 Анка и Звонко Вучковић у Америци Књиге имају свој животи и посебним путевима долазе до читалаца. Иако је почетна намера сваког аутора да њихова дела допру до што ширег круга људи, у највећем броју случајева то није тако. Нарочито у савремено доба када су тиражи свега неколико стотина примерака, број објављених дела из свих периода историје велики (са радовима публициста и историјским романима још већи), а буџет слободног времена публике која уопште чита књиге академске историографије све мањи. Али, увек постоји макар једна особа којој је књига важна, са симболичном вредношћу на коју аутор уопште није мислио.   Управо је то била судбина монографије „Звонко Вучковић (1941-1944) : ратна биографија : расправа о проблемима прошлости и садашњости” (2015), писане с циљем да се осветли личност једног истакнутог команданта ЈВуО, регионалне целине у којој деловао и одговори на питања о антифашистичком карактеру отпора покрета отпора којем је припадао на нивоу Србије и Југославије.   Нед
Прикажи све

ОД КАДА И ЗАШТО СЛАВИМО СРЕТЕЊЕ КАО НАЦИОНАЛНИ ПРАЗНИК?

Слика
  Дан државности увек је званично сећање на прошлост, нормирано идеолошким приоритетима. Током 19. века (у епохи Обреновића), централни национални празник Србије биле су Српске Цвети, датум подизања Другог српског устанка 1815. године. После суровог убиства краља Александра и краљице Драге Обреновић 1903. нови краљ Петар I Карађорђевић суспендовао је већ у јуну све званичне празнике свргнуте династије, и за државни празник прогласио свој рођендан. Стицајем околности 1904. обележавана је стогодишњица Првог српског устанка, тако да је било логично да нови национални празник постане Сретење, дана када је Карађорђе 14. фебруара 1804. у Орашцу одржао збор који се узима као тренутак подизања устанка (датум је истакао историчар Љубо Ковачевић). Престоница је 14. фебруара 1904. свечано украшена, као када су у ранијим годинама празноване Српске Цвети, али збор у Орашцу није проглашен за национални празник, нити му је додељено истакнуто место у комеморативним свечаностима. Иако су то многи
Прикажи све

„СВЕТИ СИСОЈЕ НАД ГРОБОМ АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ”, ФРЕСКА НА ЈУЖНОМ ЗИДУ ПРИПРАТЕ ЦРКВЕ МАНАСТИРА НИКОЉА ПОД КАБЛАРОМ

Слика
Никоље под Кабларом најстарији је манастир у Овчарско-кабларској клисури. Први помен забележен је у османском попису из 1476. године, што говори да је манастир средњовековног порекла. Храм никада није рушен, наос је осликан 1587, а припрата 1637. године. Свети Сисоје (†429) био је ранохришћански египатски пустињак, ученик Светог Антонија, једног од утемељитеља анахоретског монаштва. После вишедеценијске аскезе Свети Сисоје је поседовао ванредно монашко искуство, велики углед и дар чудотворења. Ословљаван је као „ава”, што је арамејска реч за духовног оца. Прославља се 6. јула по јулијанском календару, а 19. јула по грегоријанском. Један део његових моштију налази се у манастиру Светог Василија Острошког. Историјски извори о животу овог светитеља веома су штури и сведени на елементе карактеристичне за хагиографије многих других пионира хришћанског пустиножитељства. На исти начин може се окарактерисати и присуство његовог лика у уметности православног истока до пропасти Византије (1453).
Прикажи све