НИКОЉСКИ БОР

 

НИКОЉСКИ БОР

 

Манастир Никоље сачувао је најстарији аутентичан храм у Овчарско-кабларској клисури. Први писани помен потиче из османског пописа 1476. године, што јасно говори да је манастир средњовековног порекла.

Изнад манастира уздижу се литице Каблара, а преко Западне Мораве масив планине Овчар. Никоље је и данас по мало скровито, а у давно доба, када путеви нису пролазили кроз клисуру, манастир је био истински изолован.Поред малене цркве и неколико конака у манастирској порти уздиже се велики бор. Усмена традиција говори да је дрво посадио кнез Милош у спомен свог рано преминулог детета.





Некада су за овај бор везивали „маните” (опседнуте) људе које су доводили на исцељење у мананстир, када на други начин нису могли да их смире. Песник Бранко В. Радичевић сачувао је ту причу уз свој коментар:


„Шта се догађало кад манита човека вежу за бор, који се устремљује у небеса изнад реке Мораве, могло би се наслутити по клетви која се и дан-данас понегде чује: ДАБОГДА РИКО КО МАНИТЊАК ВЕЗАН ЗА НИКОЉСКИ БОР”.


Данас можемо само да замислимо такву сцену, проламање ужасних урлика манитих и опседнутих људи који су парали некада ничим помућен свечани мир клисуре, одзвањајући у планинским литицама и свести оних који су таквим сценама присуствовали. Никоље ипак није било познато по тој врсти исцељења, као на пример манастир Вујан на истоименој планини у близини Чачка. Људска мука на многим местима тражи излечење, а данас се за никољски бор мисли да је „добро” ако се око њега обиђе круг, иако монахиње посетиоце манастира редовно опомињу да је у питању само празноверје.

Милош Тимотијевић

 

 

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

IN MEMORIAM – Анка Вучковић (Ane Vuckovich) (1923-2023)

Слика
 Анка и Звонко Вучковић у Америци Књиге имају свој животи и посебним путевима долазе до читалаца. Иако је почетна намера сваког аутора да њихова дела допру до што ширег круга људи, у највећем броју случајева то није тако. Нарочито у савремено доба када су тиражи свега неколико стотина примерака, број објављених дела из свих периода историје велики (са радовима публициста и историјским романима још већи), а буџет слободног времена публике која уопште чита књиге академске историографије све мањи. Али, увек постоји макар једна особа којој је књига важна, са симболичном вредношћу на коју аутор уопште није мислио.   Управо је то била судбина монографије „Звонко Вучковић (1941-1944) : ратна биографија : расправа о проблемима прошлости и садашњости” (2015), писане с циљем да се осветли личност једног истакнутог команданта ЈВуО, регионалне целине у којој деловао и одговори на питања о антифашистичком карактеру отпора покрета отпора којем је припадао на нивоу Србије и Југославије.   Нед
Прикажи све

ОД КАДА И ЗАШТО СЛАВИМО СРЕТЕЊЕ КАО НАЦИОНАЛНИ ПРАЗНИК?

Слика
  Дан државности увек је званично сећање на прошлост, нормирано идеолошким приоритетима. Током 19. века (у епохи Обреновића), централни национални празник Србије биле су Српске Цвети, датум подизања Другог српског устанка 1815. године. После суровог убиства краља Александра и краљице Драге Обреновић 1903. нови краљ Петар I Карађорђевић суспендовао је већ у јуну све званичне празнике свргнуте династије, и за државни празник прогласио свој рођендан. Стицајем околности 1904. обележавана је стогодишњица Првог српског устанка, тако да је било логично да нови национални празник постане Сретење, дана када је Карађорђе 14. фебруара 1804. у Орашцу одржао збор који се узима као тренутак подизања устанка (датум је истакао историчар Љубо Ковачевић). Престоница је 14. фебруара 1904. свечано украшена, као када су у ранијим годинама празноване Српске Цвети, али збор у Орашцу није проглашен за национални празник, нити му је додељено истакнуто место у комеморативним свечаностима. Иако су то многи
Прикажи све

„СВЕТИ СИСОЈЕ НАД ГРОБОМ АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ”, ФРЕСКА НА ЈУЖНОМ ЗИДУ ПРИПРАТЕ ЦРКВЕ МАНАСТИРА НИКОЉА ПОД КАБЛАРОМ

Слика
Никоље под Кабларом најстарији је манастир у Овчарско-кабларској клисури. Први помен забележен је у османском попису из 1476. године, што говори да је манастир средњовековног порекла. Храм никада није рушен, наос је осликан 1587, а припрата 1637. године. Свети Сисоје (†429) био је ранохришћански египатски пустињак, ученик Светог Антонија, једног од утемељитеља анахоретског монаштва. После вишедеценијске аскезе Свети Сисоје је поседовао ванредно монашко искуство, велики углед и дар чудотворења. Ословљаван је као „ава”, што је арамејска реч за духовног оца. Прославља се 6. јула по јулијанском календару, а 19. јула по грегоријанском. Један део његових моштију налази се у манастиру Светог Василија Острошког. Историјски извори о животу овог светитеља веома су штури и сведени на елементе карактеристичне за хагиографије многих других пионира хришћанског пустиножитељства. На исти начин може се окарактерисати и присуство његовог лика у уметности православног истока до пропасти Византије (1453).
Прикажи све