ТАЈНА ГРОБА ДЕСПОТА ЂУРЂА БРАНКОВИЋА

 ТАЈНА ГРОБА ДЕСПОТА ЂУРЂА БРАНКОВИЋА

Деспот Ђурађ Бранковић (око 1375-1456) свакако је један од најславнијих српских средњовековних владара. Недавно је „Службени гласник” из Београда, у библиотеци „Саборник” коју уређује Борисав Челиковић, штампао четврто издање монографије „Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба” професора Момчила Спремића. Када се први пут појавила ова књига 1994. године изазвала је велику пажњу у јавности, која траје и данас. По свему узорно истраживање преточено је у занимљив и поуздан текст, попут романа, који је у четвртом издању обогаћен новим ликовним прилозима. Монографија професора Спремића говори не само о деспоту Ђурђу, већ и драматичном нестанку српске средњовековне државе, у контексту историје Балкана, Европе и Средоземља тога доба.

Турско освајање, губитак државе и пад у ропство били су највећа прекретница у дотадашњој српској историји. Народ који је имао своје царство и веома развијену аристократску културу, морао је у наредним вековима да трпи страну власт и цивилизацијски назадује у време успона Европе. Пропаст династије Бранковића означила је  крај српске средњовековне државе, што је основна тема ове изузетне књиге која се не ограничава само на политичку, дипломатску и војну историју, већ говори и економији тога времена, нарочити богатству државе деспота Ђурђа.

Средњовековна Србија заиста је била велико налазиште сребра и злата, изузетно у европским оквирима. Савременици су редовно наглашавали велико богатство Србије, посебно за време деспотовине. Византијски путописци су забележили како у Србији „сребро и злато” извире из земље, а османлијама се чинило да је цела Србија „један мајдан сребра и злата”. 

Најзначајнија област којом је управљао деспот Ђурађ Бранковић до своје смрти 24. децембра 1456. била је планина Рудник са најближом околином, подручје познато по значајним мајданима руде, посебно племенитих метала. Велики део деспотовог богатства изнет је из Србије, али је много злата остало у земљи. Тако је и гробно место Ђурађа Бранковића брзо повезано са његовом ризницом.

Иако је датум његове смрти познат, нико није забележио где је деспот Ђурађ заправо сахрањен. Прва брига породице и државе у средњем веку у таквој ситуацији била је да сахрани владара земље. Међутим, тачан податак о томе намерно није саопштаван, јер се деспотов гроб у тако немирно време морао држати у тајности. Сакривање гробова владара у средњем веку имало је дугу традицију. Поједини су сахрањивани у речним коритима, други у непроходним планинама, прављене су и лажне гробнице, а све у циљу да се покојников гроб сачува и не оскрнави, јер је тело владара имало  велики симболични значај. Понекад се на тај начин чувала и тајна о скривеном благу. Исти принцип примењен је и приликом сахране деспота Ђурђа Бранковића.

О том догађају нема савремених извора, већ о њему говоре тек познији летописи, настали век и по после деспотове смрти. Почетком XVII века забележено је да се његов гроб налази у селу Крива Река. У наредним столећима место сахране тражено је у селу Мајдан испод планине Рудник, као и у Заграђу испод Островице. Данас постоји претпоставка да су рушевине средњовековне цркве у селу Славковица испод Рајца заправо маузолеј породице Бранковић.

Трагање за деспотовим гробом и благом за које се претпостављало да се ту налази никада није престајало. Половином XX века такве активности забележене су у селу Мајдан испод Рудника, у коме су „многи звани и незвани овде копали и тражили закопано благо и гробове деспота Ђурђа и деспотице Јерине”, како су то забележили савременици. На овом подручју забележени су и многи проналасци римског и српског средњовековног новца, као и делова накита. Шта је тачно ископано из земље, а затим нетрагом нестало, никада није утврђено. Али сви они који желе да трајно задобију духовно благо, могу да се посвете књизи Момчила Спремића „Деспот Ђурађ и његово доба”, јер богатство које ће њеним читањем задобити никада неће нестати.

 

Милош Тимотијевић