СТРАДАЊЕ И СПАСАВАЊЕ ЈЕВРЕЈА У ЧАЧКУ И ОКОЛИНИ 1941-1944.

  Холокауст или Шоа представља догађај без преседана у модерној историји и директна је последица расистичке нацистиче идеологије која је довела до праксе истребљења Јевреја током Другог светског рата. Ма колико Холокауст био упоредив с појмом геноцид и многобројним масакрима различитих етничких заједница, постоји неколико особености који га издавајају као посебан злочиначки подухват: 1) доминација апстрактне идеолошке мотивације за убиство целе јеврејске заједнице која надилази прагматичне разлоге таквог чина; 2) планирана је и успостављена глобална раширеност, у географском смислу, овог опсесивног злочиначког подухвата, јер су нацисти своју идеологију уништења Јевреја намеравали да спроведу у дело на целој земаљској кугли; 3) подухват је био тоталан, јер не само да је требало уништити сваку људску јединку означену као „Јеврејин”, већ је требало и затрти све трагове постојања „јеврејске расе”. Псеудорелигиозна мотивација нациста у циљу уништења целе јеврејске популације оптужене за „заверу против човечанства”, тоталитет идеологије и њено претварање од апстрактног мишљења у планирано масовно убиство, уз истовремено оправдање за започињање рата основне су карактеристике јединствености Холокауста.

 

Нацистичка борба против Јевреја имала је елементе псеудорелигиозног заноса, апокалиптичне визије уништавања „зла” и отклањања „претње” опстанку човечанства. „Јеврејска опасност” је по виђењу нациста била универзална, делујући помоћу две главне полуге: плутократије оличене у западноевропским демократијама и много „опаснијег” бољшевизма из Совјетске Русије. Сваки Јеврејин представљао је „смртну опасност” која је вребала од малог детета до изнемоглог старца. Зато је будућност човечанства „зависила” од истребљења целе популације Јевреја као расе.

 

Према непотпуним проценама у концентрационим и логорима смрти убијено је око 3,5 милиона Јевреја. Немци и њихови савезници у Европи убили су на масовним стратиштима, брутално и често на најпримитивнији начин, још два милиона Јевреја, а у гетима је од глади скончало још пола милиона. Процењује се да су нацисти убили преко шест милиона Јевреја (6.271.500), две трећине укупне популације у Европи или једну трећину свих Јевреја у свету.

 

 

Бројност јеврејске популације у Југославији пред Други светски рат процењује се између 71.000 и 82.000 особа, а у њу су укључене и избеглице из других европских земаља. Према досадашњим сазнањима на простору целе Југославије убијено је између 56.000 и 67.000 Јевреја, а до сада је поименице пописано 52.577 страдалих; рат је преживело између 8.000 и 16.000 лица. На простору коју је заузимала усташка Независна држава Хрватска страдало је између 29.000 и 31.000 Јевреја. Процењује се да је на тој територији пред рат живело између 34.000 и 40.000 Јевреја. Специфичност „решавања јеврејског питања“ у НДХ састоји се у томе што је то једино подручје у Европи у коме је домаћа власт убила више Јевреја него Немци.

 

На простору Србије под окупацијом Немаца живело је око 16.600 Јевреја и још 1.200 јеврејских избеглица из Средње Европе. Немци су на овом простору убили око 13.600 домаћих Јевреја или 81,92% популације, као и све избеглице. Од 17.800 Јевреја које је рат затекао на немачком окупационом подручју у Србији погинуло је око 14.800 (83,14%). На осталим просторима данашње територије Србије, а које су у Другом светском рату окупирале друге државе, такође је дошло до масовног уништења Јевреја. У мађарском окупационом подручју (Бачка) убијено је 10.451 (76,9%); у Срему под влашћу усташке НДХ 2.515 (89,82%); у бугарској окупационој зони страдало је 158 (83,6%), италијанској на Космету 300 (75%).

 

Посебност Холокауста у окупираној Србији је застрашујућа ефикасност и кратак временски рок у коме је ликвидирана већина јеврејске популације. За разлику од других делова Европе у Недићевој Србији регуларне трупе Вермахта убијале су Јевреје, а не посебне СС јединице. Јевреји су брзо ликвидирани пре свега због чињенице да су масовно убијани као таоци, постајући жртве мера одмазде због устанка српског народа.

 

Прогони и убиства Јевреја били су под потпуном контролом Немаца, док су Срби у квислиншкој управи имали помоћну улогу. У Банату, који је био под апсолутном управом Немаца, без икаквог удела Срба, већ у августу 1941. поубијани су сви Јевреји. То је било прво подручје у Европи у којем су Јевреји потпуно истребљени. На остатку окупиране Србије домаћа полиција и администрација у служби Немаца имали су удела у евидентирању, проналажењу, повремено и хапшењу Јевреја. Удео колабораната био је посебно велики у ширењу антисемитске пропаганде и оптуживању Јевреја за устанак партизана и равногораца, али и оправдању Немаца за мере масовне одмазде. Само затварање и убијање Јевреја било је у потпуној надлежности Немаца.

 

Према до сада познатим подацима 19 Јевреја који су боравили у Чачку 1941. изгубило је живот у Другом светском рату. Троје је стрељано у самом Чачку (Давид Нафтали, Бела Рубинштајн и Јозефина Фина Албахари), троје је погинуло у борбама у околини града (Стеван Бер, Елијас – Гута и Нафтали Алмозлино), једно дете је умрло због исцрпљености (Александар Рубинштајн), осморо је стрељано у Бањичком логору или на неком другом месту у Београду (Нафтали и Ленка Ешкенази, Тодор Хирт, Михаило Филхелмин, Бела и Карло Хиршфелд, Лили и Мирко Шајер), а четворо је погинуло у Босни у партизанима (Јаков Албахари, Сигфрид Фишер, Јосиф – Алма и Тереза Алмозлино).

 

Скривање Јевреја током Другог светског рата значило је смртну опасност за помагаче. Упркос томе, у Србији је било много особа спремних да без обзира на последице прихвате Јевреје. Сама чињеница да су Немци прогонили Јевреје била је одлучујућа да многи Срби, а пре свих српски сељаци, отворе своје куће и истрајно скривају бегунце.

 

Захваљујући људима из Чачка и околине многи Јевреји сачували су живот. У самом Чачку 10 Јевреја успело је уз помоћ Срба избегне ликвидацију и дочека крај рата, као и још најмање 20 особа из ширег подручја чачанског краја - укупно 30 лица свих узраста. 

 

Укупно девет особа из чачанског краја добило је медаљу „Праведника међу народима”. Из села Дружетића Љубивоје, Вујка и Миље Арсенијевић (2000), из Бершића Драгутин и Живка Стоковић и Радмила Васовић (1996), а из Доње Црнуће Радован и Роса Ђоновић (1983) и Радован Ботић (1989) који није из чачанског краја, али је у Гучи крио Јевреје. Најмање још тридесетак људи учествовало је у сакривању Јевреја, али стицајем околности нико од њих није и званично добио признање „Праведника међу народима”.

 

Милош М. Тимотијевић, „Страдање и спасавање Јевреја у Чачку и околини 1941-1944. године”, Зборник радова Народног музеја XLIV (Чачак, 2014), стр. 159-188.