Бранислав Брана Петровић, ЖИВИМ, ДАКЛЕ ЖИВИМ (1967)

 

Бранислав Брана Петровић, ЖИВИМ, ДАКЛЕ ЖИВИМ (1967)

 

Ако једног дана и спознамо смисао вртоглавог покретања земље око сунца, и сунца око другог, још сјајнијег и мудријег сунца, ако једног дана и спознамо намере звезда у њиховом вековном светлуцању – хоћемо ли икада спознати смисао људског битисања овде, доле, на земљи, у ко зна којој и ко зна како забаченој покрајини бескраја?

 

Ту је, дакле, човек, са својом блиставом уображеношћу да су кључеви света у његовим рукама, и ништа га не може разуверити – ни болести ни земљотреси, ни поплаве, ни мртви пријатељи, ни гробља прастара испод његовог дома – ништа под капом небеском!

 

И ништа у овој васељени није равно тој човековој дивној, болној, трагичној и стваралачкој самоуверености и уображености, том његовом немирењу са силама немерљивим и непријатељски расположеним.

 

Тај велики другар, тај „нежни брат”, тај двоноги комедијант и шарлатан, генијални кловн, ненадмашни љубавник, тај превејани лупеж, тај окорели зликовац, тај бунтовник, тај посластичар, тај атомски стручњак, тај филмаџија, тај крадљивац коња, тај храбри летач према звезданим пустарама, тај уморни незадовољни радознали, тај нервозни, тај смешни бог у заточеништву земљине теже – његову комедију, драму и трагедију, његова шила, микроспопе и бургије, његове жице, маказице и турпије – хоћемо ли спознати, икада?