МАНАСТИР ВУЈАН – ГРОБНА ЦРКВА ПОРОДИЦЕ ЛУЊЕВИЦА

 

МАНАСТИР ВУЈАН – ГРОБНА ЦРКВА ПОРОДИЦЕ ЛУЊЕВИЦА

 

Није познато када је тачно подигнут манастир Вујан, нити се то може утврдити за друге сакралне објекте на истоименој планини и њеној најближој околини, осим што је јасно да имају средњовековно порекло. Недалеко од данашњег манастира Вујан налазе се остаци манастира Обровин, који је запустео 1597. године. Манастирско братство се највероватније преселило у удаљенију испосницу. На том месту Никола Милићевић Луњевица (1767-1842) је уз помоћ војводе Милана Обреновића и свештеника Радослава Милошевића из села Прислонице, 1805. године обновио манастир посвећен св. архангелу Михаилу. Тако је Вујан постао први манастир који је обновљен у устаничкој Србији.

 

Манастир био је „посебан” због праксе сахрањивања неколико истакнутих личности. Када је Никола Луњевица обновио манастир, он новом архитектонском конструкцијом у припрати обухваћен и гроб „непознатог светитеља”, („светињи”),  која је била добро позната локалном наслеђу. Потом је у припрати сахрањен Лазар Мутап, војвода из Првог и Другог српског устанка, потом Хаџи Јосиф Милошевић, угледни старешина манастира из оближњег села Прислонице (пореклом из породице која је дала неколико игумана Вујну).

 

Никола Луњевица умро је 1842. и сахрањен је у порти манастира, а његове кости пренете су у наос храма 1902. године на инсистирање његове унуке, краљице Драге Обреновић.  Вујан је и пре тог важног догађаја био гробна црква породице Луњевица. Николина четврта жена Ћурђија такође је сахрањена у порти манастира, као и њен син Панта Луњевица, отац будуће краљице Драге Обреновић. После 1903. и убиства краља Александра и краљице Драге Обреновић, место манастира Вујан у националним оквирима није било тако важно, али је традиција везана за овај манастир ипак остала да живи чак и у време социјализма.

 

Захваљујући породици Павловић, која је по женској линији повезана са Луњевицама, посмртни остаци Анђе, мајке краљице Драге, потом Христине, Ђурђине, Младена, Ане, Леле, Ђорђа, Николе и Никодија Луњевице, који су били сахрањени на многим локација у Југославији и иностранству, пренети су 1977. године у порту манастира Вујан, гробну цркву њихове породице. Захваљујући Срећку Станојевићу, конзулу СФРЈ у Женеви, иначе пореклом из околине Чачка, заоставштина Војке-Анке (Ане) Луњевица такође је пренета је 1974. у Југославију. Она је следеће године преминула.

 

 Милош Тимотијевић, КУЛТ СВЕТИТЕЉА, МЕСТА СЕЋАЊА И ПОЛИТИЧКИ МИТОВИ: ПРИМЕР МАНАСТИРА ВУЈАН, ГРОБНЕ ЦРКВЕ ПОРОДИЦЕ ЛУЊЕВИЦА, Годишњак за друштвену историју 3 (2016)