МАНАСТИР ВУЈАН – ГРОБНА ЦРКВА ПОРОДИЦЕ ЛУЊЕВИЦА

 

МАНАСТИР ВУЈАН – ГРОБНА ЦРКВА ПОРОДИЦЕ ЛУЊЕВИЦА

 

Није познато када је тачно подигнут манастир Вујан, нити се то може утврдити за друге сакралне објекте на истоименој планини и њеној најближој околини, осим што је јасно да имају средњовековно порекло. Недалеко од данашњег манастира Вујан налазе се остаци манастира Обровин, који је запустео 1597. године. Манастирско братство се највероватније преселило у удаљенију испосницу. На том месту Никола Милићевић Луњевица (1767-1842) је уз помоћ војводе Милана Обреновића и свештеника Радослава Милошевића из села Прислонице, 1805. године обновио манастир посвећен св. архангелу Михаилу. Тако је Вујан постао први манастир који је обновљен у устаничкој Србији.




 

Манастир био је „посебан” због праксе сахрањивања неколико истакнутих личности. Када је Никола Луњевица обновио манастир, он новом архитектонском конструкцијом у припрати обухваћен и гроб „непознатог светитеља”, („светињи”),  која је била добро позната локалном наслеђу. Потом је у припрати сахрањен Лазар Мутап, војвода из Првог и Другог српског устанка, потом Хаџи Јосиф Милошевић, угледни старешина манастира из оближњег села Прислонице (пореклом из породице која је дала неколико игумана Вујну).

 

Никола Луњевица умро је 1842. и сахрањен је у порти манастира, а његове кости пренете су у наос храма 1902. године на инсистирање његове унуке, краљице Драге Обреновић.  Вујан је и пре тог важног догађаја био гробна црква породице Луњевица. Николина четврта жена Ћурђија такође је сахрањена у порти манастира, као и њен син Панта Луњевица, отац будуће краљице Драге Обреновић. После 1903. и убиства краља Александра и краљице Драге Обреновић, место манастира Вујан у националним оквирима није било тако важно, али је традиција везана за овај манастир ипак остала да живи чак и у време социјализма.

 

Захваљујући породици Павловић, која је по женској линији повезана са Луњевицама, посмртни остаци Анђе, мајке краљице Драге, потом Христине, Ђурђине, Младена, Ане, Леле, Ђорђа, Николе и Никодија Луњевице, који су били сахрањени на многим локација у Југославији и иностранству, пренети су 1977. године у порту манастира Вујан, гробну цркву њихове породице. Захваљујући Срећку Станојевићу, конзулу СФРЈ у Женеви, иначе пореклом из околине Чачка, заоставштина Војке-Анке (Ане) Луњевица такође је пренета је 1974. у Југославију. Она је следеће године преминула.

 

 Милош Тимотијевић, КУЛТ СВЕТИТЕЉА, МЕСТА СЕЋАЊА И ПОЛИТИЧКИ МИТОВИ: ПРИМЕР МАНАСТИРА ВУЈАН, ГРОБНЕ ЦРКВЕ ПОРОДИЦЕ ЛУЊЕВИЦА, Годишњак за друштвену историју 3 (2016)


Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

IN MEMORIAM – Анка Вучковић (Ane Vuckovich) (1923-2023)

Слика
 Анка и Звонко Вучковић у Америци Књиге имају свој животи и посебним путевима долазе до читалаца. Иако је почетна намера сваког аутора да њихова дела допру до што ширег круга људи, у највећем броју случајева то није тако. Нарочито у савремено доба када су тиражи свега неколико стотина примерака, број објављених дела из свих периода историје велики (са радовима публициста и историјским романима још већи), а буџет слободног времена публике која уопште чита књиге академске историографије све мањи. Али, увек постоји макар једна особа којој је књига важна, са симболичном вредношћу на коју аутор уопште није мислио.   Управо је то била судбина монографије „Звонко Вучковић (1941-1944) : ратна биографија : расправа о проблемима прошлости и садашњости” (2015), писане с циљем да се осветли личност једног истакнутог команданта ЈВуО, регионалне целине у којој деловао и одговори на питања о антифашистичком карактеру отпора покрета отпора којем је припадао на нивоу Србије и Југославије.   Нед
Прикажи све

ОД КАДА И ЗАШТО СЛАВИМО СРЕТЕЊЕ КАО НАЦИОНАЛНИ ПРАЗНИК?

Слика
  Дан државности увек је званично сећање на прошлост, нормирано идеолошким приоритетима. Током 19. века (у епохи Обреновића), централни национални празник Србије биле су Српске Цвети, датум подизања Другог српског устанка 1815. године. После суровог убиства краља Александра и краљице Драге Обреновић 1903. нови краљ Петар I Карађорђевић суспендовао је већ у јуну све званичне празнике свргнуте династије, и за државни празник прогласио свој рођендан. Стицајем околности 1904. обележавана је стогодишњица Првог српског устанка, тако да је било логично да нови национални празник постане Сретење, дана када је Карађорђе 14. фебруара 1804. у Орашцу одржао збор који се узима као тренутак подизања устанка (датум је истакао историчар Љубо Ковачевић). Престоница је 14. фебруара 1904. свечано украшена, као када су у ранијим годинама празноване Српске Цвети, али збор у Орашцу није проглашен за национални празник, нити му је додељено истакнуто место у комеморативним свечаностима. Иако су то многи
Прикажи све

„СВЕТИ СИСОЈЕ НАД ГРОБОМ АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ”, ФРЕСКА НА ЈУЖНОМ ЗИДУ ПРИПРАТЕ ЦРКВЕ МАНАСТИРА НИКОЉА ПОД КАБЛАРОМ

Слика
Никоље под Кабларом најстарији је манастир у Овчарско-кабларској клисури. Први помен забележен је у османском попису из 1476. године, што говори да је манастир средњовековног порекла. Храм никада није рушен, наос је осликан 1587, а припрата 1637. године. Свети Сисоје (†429) био је ранохришћански египатски пустињак, ученик Светог Антонија, једног од утемељитеља анахоретског монаштва. После вишедеценијске аскезе Свети Сисоје је поседовао ванредно монашко искуство, велики углед и дар чудотворења. Ословљаван је као „ава”, што је арамејска реч за духовног оца. Прославља се 6. јула по јулијанском календару, а 19. јула по грегоријанском. Један део његових моштију налази се у манастиру Светог Василија Острошког. Историјски извори о животу овог светитеља веома су штури и сведени на елементе карактеристичне за хагиографије многих других пионира хришћанског пустиножитељства. На исти начин може се окарактерисати и присуство његовог лика у уметности православног истока до пропасти Византије (1453).
Прикажи све