КОШАРКА НА ОЛИМПИЈСКИМ ИГРАМА У БЕРЛИНУ 1936.

Иако је кошарка још 1904. први пут демонстрирана на олимпијским играма, она тек на Олимпијади у Берлину 1936. постаје званична такмичарска дисциплина. Све утакмице одржане су између 7. и 14. августа 1936. у Берлину на отвореним теренима. Експериментисало се са травнатим и земљаним подлогама, теренима за тенис, што је створило много проблема када је падала киша. На такмичење су се пријавиле чак 23 репрезентације, што је кошарку учинило највећим турниром у тимским спортовима. Пред такмичење повукле су се Мађарска и Шпанија повукле, тако да је учествовао укупно 21 тим: САД, Перу, Канада, Филипини, Мексико, Швајцарска, Чиле, Јапан, Италија, Уругвај, Пољска, Естонија, Чехословачка, Летонија, Бразил, Египат, Кина, Немачка, Белгија, Француска и Турска.

 


Репрезентација САД била је неприкосновена и победила је у финалу Канаду. Треће место заузео је Мексико који је победио Пољску. Медаље је поделио Џејмс Нејсмит, човек који је 1891. и измислио кошарку проналазач кошарке, што је било велико признање. На целом турниру доминирале су екипе из Северне и Јужне Америке.

 


Југославија није имала кошаркашку репрезентацију, нити је овај спорт у нашој био нарочито познат. Међутим, на Олимпијске игре у Берлину отишло је и пуно професора физичког васпитања из Југославије, који су први пут могли да виде кошаркашке утакмице. Многи су били импресионирани кошарком, што их је мотивисало да по повратку у земљу крену у пропагирање за њих новог спорта који је одавно био присутан у многим земљама. Соколи Краљевине Југославије примљени су у ФИБА децембра 1936, што је додатно помогло ширењу кошарке.

 


Београдска дневна штампа није пратила овај турнир, али ипак забележила да је репрезентација САД освојила златну медаљу у „баскет-балу”. Ипак, то је била информација која се саопштавала у рублици „мале вести”, јер су остала олимпијска такмичења добијала много више простора. Али, ни Олимпијада није могла да се „такмичи” са вестима из домаћег и међународног фудбал, што је била најинтересантнија тема о којој су писали новинари.





Милош Тимотијевић


Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

IN MEMORIAM – Анка Вучковић (Ane Vuckovich) (1923-2023)

Слика
 Анка и Звонко Вучковић у Америци Књиге имају свој животи и посебним путевима долазе до читалаца. Иако је почетна намера сваког аутора да њихова дела допру до што ширег круга људи, у највећем броју случајева то није тако. Нарочито у савремено доба када су тиражи свега неколико стотина примерака, број објављених дела из свих периода историје велики (са радовима публициста и историјским романима још већи), а буџет слободног времена публике која уопште чита књиге академске историографије све мањи. Али, увек постоји макар једна особа којој је књига важна, са симболичном вредношћу на коју аутор уопште није мислио.   Управо је то била судбина монографије „Звонко Вучковић (1941-1944) : ратна биографија : расправа о проблемима прошлости и садашњости” (2015), писане с циљем да се осветли личност једног истакнутог команданта ЈВуО, регионалне целине у којој деловао и одговори на питања о антифашистичком карактеру отпора покрета отпора којем је припадао на нивоу Србије и Југославије.   Нед
Прикажи све

ОД КАДА И ЗАШТО СЛАВИМО СРЕТЕЊЕ КАО НАЦИОНАЛНИ ПРАЗНИК?

Слика
  Дан државности увек је званично сећање на прошлост, нормирано идеолошким приоритетима. Током 19. века (у епохи Обреновића), централни национални празник Србије биле су Српске Цвети, датум подизања Другог српског устанка 1815. године. После суровог убиства краља Александра и краљице Драге Обреновић 1903. нови краљ Петар I Карађорђевић суспендовао је већ у јуну све званичне празнике свргнуте династије, и за државни празник прогласио свој рођендан. Стицајем околности 1904. обележавана је стогодишњица Првог српског устанка, тако да је било логично да нови национални празник постане Сретење, дана када је Карађорђе 14. фебруара 1804. у Орашцу одржао збор који се узима као тренутак подизања устанка (датум је истакао историчар Љубо Ковачевић). Престоница је 14. фебруара 1904. свечано украшена, као када су у ранијим годинама празноване Српске Цвети, али збор у Орашцу није проглашен за национални празник, нити му је додељено истакнуто место у комеморативним свечаностима. Иако су то многи
Прикажи све

„СВЕТИ СИСОЈЕ НАД ГРОБОМ АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ”, ФРЕСКА НА ЈУЖНОМ ЗИДУ ПРИПРАТЕ ЦРКВЕ МАНАСТИРА НИКОЉА ПОД КАБЛАРОМ

Слика
Никоље под Кабларом најстарији је манастир у Овчарско-кабларској клисури. Први помен забележен је у османском попису из 1476. године, што говори да је манастир средњовековног порекла. Храм никада није рушен, наос је осликан 1587, а припрата 1637. године. Свети Сисоје (†429) био је ранохришћански египатски пустињак, ученик Светог Антонија, једног од утемељитеља анахоретског монаштва. После вишедеценијске аскезе Свети Сисоје је поседовао ванредно монашко искуство, велики углед и дар чудотворења. Ословљаван је као „ава”, што је арамејска реч за духовног оца. Прославља се 6. јула по јулијанском календару, а 19. јула по грегоријанском. Један део његових моштију налази се у манастиру Светог Василија Острошког. Историјски извори о животу овог светитеља веома су штури и сведени на елементе карактеристичне за хагиографије многих других пионира хришћанског пустиножитељства. На исти начин може се окарактерисати и присуство његовог лика у уметности православног истока до пропасти Византије (1453).
Прикажи све