ПРВО ПРВЕНСТВО ЈУГОСЛАВИЈЕ У КОШАРЦИ ИЗ 1940. ГОДИНЕ

 

Савез Сокола Краљевине Југославије (ССКЈ) званично је децембра 1936. примљен у ФИБА. На тај начин соколска такмичења била су једина званична кошаркашка првенства Југославије. За разлику од многих земаља у Европи, па и најближег суседства (Мађарска, Румунија, Бугарска, Грчка, Италија), кошарка није имала много поклоника у Југославији, која се није ни такмичила на европским првенствима пре Другог светског рата (1935, 1937. и 1939), као ни на Олимпијади (1936).

 

Прво званично домаће кошаркашко првенство Југославије у оквиру ССКЈ организовано је у Борову (насеље у близини Вуковара) 28, 29. и 30. септембра 1940. године. У то време Други светски рат је увелико разарао Европу, и сва међународна такмичења су прекинута. Југославија је у то време била изван војних сукоба.

 


Кошаркашко првенство у Борову одиграно је на иралишту предузећа „Бата”, фабрике која је производила обућу. На такмичењу су учествовале мушке и женске екипе екипе из седам соколских жупа: Београд, Карловац, Осијек, Петровград (данашњи Зрењанин), Сарајево, Сушак и Загреб. Такмичило се укупно 170 сокола и соколица разврстаних у 15 екипа (чланови – 6, нараштајци – 5, чланице – 2, нараштајке – 2). Београдска дневна штампа најавила је овај догађај, чиме се кошарка први први добила прилику да у пољу дневних вести буде равноправна са осталим спортовима.

 


Кошарка је у то време била развијенија у Загребу, него у другим деловима Југославије, што се видело и по резултатима. Соколи Загреба били су први у категорији чланова и нараштајаца, и нараштајки. Једно су чланице Сокола из Београда биле прваци испред Загреба. Прелазни пехар победницима предао др Владимир Белајчић, заменик старешине ССКЈ, а на трибинама је био и Иван Ковач начелник ССКЈ.

Милош Тимотијевић

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

IN MEMORIAM – Анка Вучковић (Ane Vuckovich) (1923-2023)

Слика
 Анка и Звонко Вучковић у Америци Књиге имају свој животи и посебним путевима долазе до читалаца. Иако је почетна намера сваког аутора да њихова дела допру до што ширег круга људи, у највећем броју случајева то није тако. Нарочито у савремено доба када су тиражи свега неколико стотина примерака, број објављених дела из свих периода историје велики (са радовима публициста и историјским романима још већи), а буџет слободног времена публике која уопште чита књиге академске историографије све мањи. Али, увек постоји макар једна особа којој је књига важна, са симболичном вредношћу на коју аутор уопште није мислио.   Управо је то била судбина монографије „Звонко Вучковић (1941-1944) : ратна биографија : расправа о проблемима прошлости и садашњости” (2015), писане с циљем да се осветли личност једног истакнутог команданта ЈВуО, регионалне целине у којој деловао и одговори на питања о антифашистичком карактеру отпора покрета отпора којем је припадао на нивоу Србије и Југославије.   Нед
Прикажи све

ОД КАДА И ЗАШТО СЛАВИМО СРЕТЕЊЕ КАО НАЦИОНАЛНИ ПРАЗНИК?

Слика
  Дан државности увек је званично сећање на прошлост, нормирано идеолошким приоритетима. Током 19. века (у епохи Обреновића), централни национални празник Србије биле су Српске Цвети, датум подизања Другог српског устанка 1815. године. После суровог убиства краља Александра и краљице Драге Обреновић 1903. нови краљ Петар I Карађорђевић суспендовао је већ у јуну све званичне празнике свргнуте династије, и за државни празник прогласио свој рођендан. Стицајем околности 1904. обележавана је стогодишњица Првог српског устанка, тако да је било логично да нови национални празник постане Сретење, дана када је Карађорђе 14. фебруара 1804. у Орашцу одржао збор који се узима као тренутак подизања устанка (датум је истакао историчар Љубо Ковачевић). Престоница је 14. фебруара 1904. свечано украшена, као када су у ранијим годинама празноване Српске Цвети, али збор у Орашцу није проглашен за национални празник, нити му је додељено истакнуто место у комеморативним свечаностима. Иако су то многи
Прикажи све

„СВЕТИ СИСОЈЕ НАД ГРОБОМ АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ”, ФРЕСКА НА ЈУЖНОМ ЗИДУ ПРИПРАТЕ ЦРКВЕ МАНАСТИРА НИКОЉА ПОД КАБЛАРОМ

Слика
Никоље под Кабларом најстарији је манастир у Овчарско-кабларској клисури. Први помен забележен је у османском попису из 1476. године, што говори да је манастир средњовековног порекла. Храм никада није рушен, наос је осликан 1587, а припрата 1637. године. Свети Сисоје (†429) био је ранохришћански египатски пустињак, ученик Светог Антонија, једног од утемељитеља анахоретског монаштва. После вишедеценијске аскезе Свети Сисоје је поседовао ванредно монашко искуство, велики углед и дар чудотворења. Ословљаван је као „ава”, што је арамејска реч за духовног оца. Прославља се 6. јула по јулијанском календару, а 19. јула по грегоријанском. Један део његових моштију налази се у манастиру Светог Василија Острошког. Историјски извори о животу овог светитеља веома су штури и сведени на елементе карактеристичне за хагиографије многих других пионира хришћанског пустиножитељства. На исти начин може се окарактерисати и присуство његовог лика у уметности православног истока до пропасти Византије (1453).
Прикажи све