КОШАРКА У ОКУПИРАНОЈ СРБИЈИ 1941-1944.

Иако су нацисти на подручју окупиране Србије 1941-1944. често на најгрубљи начин демонстрирали своју силу, на нивоу свакодневице живот је текао својим током, укључујући и бављење спортом. Тако је у Београду и неким другим градовима током окупације играна и кошарка, о чему се никада није много писало.

 

Немци су  одмах по успостављању окупације забранили соколску организацију, али нису ометали спортска такмичења. Зато су редовно сурово кажњавали српско становништво, од хапшења, преко одвођења на принудни рад и концентрационе логоре, до ликвидација. Један од начина да се омладина у градовима сачува од репресије окупатора и одвођења на радове, као што је на пример било упућивање у Борски рудник, био је систем организовања многих клубова што је подржавала окупациона Недићева влада.

 

Поред тога постојала је и потреба да се каналише и усмерава енергија омладине у већим градовима, нарочито Београду, који су били и препуни избеглица са других подручја разбијене Југославије. Све је то условило да дође о појачаног интересовања за кошарку, што се може регистровати и преко повећаног броја клубова и играча. Док је у Краљевини Југославији 1940. било укупно само 170 регистрованих играча, после почетка окупације само на подручју Србије бележи се преко 300 играча и 23 клуба.

 

Најзаслужнији за успон кошарке био је др Бата Вуловић, угледни лекар и веома утицајни члан Београдског тениског клуба (БТК). Управо захваљујући њему тениски терени на Ташмаjдану постали су и кошаркашки терени где су игране бројне утакмице. У Београду су основани и многи кошаркашки клубови: СК 1913, БСК, Обилић, БАСК, Митић, БТК, БОБ, Национална служба, Избеглице. Осим Срба који су бежaли од терора хрватских усташа, у Србију су побегли и поједини Хрвати кошаркаши југословенских опредељења (Звонимир Неферовић, Вељко Ронац, Маријан Маржан, Владо Мађерух, Милета Тешин,  и многи други), што је додатно подигло квалитет такмичења. Већ у септембру 1941. основан је и „Српски савез кошарке и одбојке”, који је током окупације, све до августа 1944, организовао такмичења.

 

Тако су кошарку у Београду током окупације активно играли многи играчи који су после ослобођења 1945. постали водећи појединци кошаркашких клубова Црвена звезда, Партизан, Металац, Славија, Универзитет, и који су пресудно утицали на развој кошарке у Србији и Југославији. Међу њима су били Александар Николић, Небојша Поповић, браћа Шапер, Борислав Бора Станковић, Иван Димић, Мијо Стефановић и многи други. Касније су неки од њих постали и репрезентативци Југославије, а Београд је израстао у највећи кошаркашки центар заједничке земље.

Милош Тимотијевић