ЕВРОПСКО ПРВЕНСТВО У КОШАРЦИ 1947. И ПРВО УЧЕШЋЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ НА ОВОМ ТАКМИЧЕЊУ

Према правилима ФИБА победник претходног првенства добијао је право да организује следећи турнир. Тако је Шето европско првенство у кошарци организовано у Чехословачкој, у Прагу, од     27. април до 3. маја 1947. године.

 


Учествовало је укупно 14 екипа, са приметним присуством источноевропских кошаркашких репрезентација. На крају је прво место заузео тим Совјетског Савеза који је у финалу победио екипу Чехословачке (56 : 37), а у утакмици за треће место репрезентација Египта савладала је састав Белгије (50 : 48). Тако се поновила пракса да изваневропске репрезентације учествују на Европским првенству. За најбољег играча (МВП) проглашен је Иван Лисов из Совјетског Савеза, а најбољи стрелац био је Француз Жак Периер (Jacques Perrier). Совјетска репрезентација имала је у свом саставу већи број играча из својих прибалтичких република, које су пре Другог светског рата имале развијену кошарку као независне државе.

 


Коначан пласман:

1. Савез Совјетски Савез

2. Чехословачка

3. Египат

4. Белгија

5. Француска

6. Пољска

7. Мађарска

8. Бугарска

9. Италија

10. Румунија

11. Холандија

12. Аустрија

13. Југославија

14. Албанија

 


За Југославију је ово првенство било прво учешће на европским такмичењима, на коме је лако губила утакмице. У мечу за 13, претпоследње место, побеђена је репрезентација Албаније (90 : 13). У кошаркашкој репрезентацији Југославије на овом такмичењу били су: Tullio Rochlitzer, Мирко Марјановић, Миодраг Стефановић, Божо Гркић, Ладислав Демшар, Небојша Поповић, Златко Ковачевић, Александар Гец, Александар Милојковић, Срђан Калембер, Зорко Цветковић, Ottone Olivieri и Божидар Мунћан. Тренер је био Стевица Чоловић. Пред сам почетак првенства Калембар је изабран уместо Милољуба Денића, играча Металца из Београда, који је касније створио одличну екипу КК „Борац” из Чачка.


Исте 1947. године кошаркашка репрезентација Југославије учествовала је на Другим балканско-средњоевропским играма у Тирани (Албанија), где је иза Мађарске заузела друго место. Трећа је била Румунија.

Милош Тимотијевић

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

IN MEMORIAM – Анка Вучковић (Ane Vuckovich) (1923-2023)

Слика
 Анка и Звонко Вучковић у Америци Књиге имају свој животи и посебним путевима долазе до читалаца. Иако је почетна намера сваког аутора да њихова дела допру до што ширег круга људи, у највећем броју случајева то није тако. Нарочито у савремено доба када су тиражи свега неколико стотина примерака, број објављених дела из свих периода историје велики (са радовима публициста и историјским романима још већи), а буџет слободног времена публике која уопште чита књиге академске историографије све мањи. Али, увек постоји макар једна особа којој је књига важна, са симболичном вредношћу на коју аутор уопште није мислио.   Управо је то била судбина монографије „Звонко Вучковић (1941-1944) : ратна биографија : расправа о проблемима прошлости и садашњости” (2015), писане с циљем да се осветли личност једног истакнутог команданта ЈВуО, регионалне целине у којој деловао и одговори на питања о антифашистичком карактеру отпора покрета отпора којем је припадао на нивоу Србије и Југославије.   Нед
Прикажи све

ОД КАДА И ЗАШТО СЛАВИМО СРЕТЕЊЕ КАО НАЦИОНАЛНИ ПРАЗНИК?

Слика
  Дан државности увек је званично сећање на прошлост, нормирано идеолошким приоритетима. Током 19. века (у епохи Обреновића), централни национални празник Србије биле су Српске Цвети, датум подизања Другог српског устанка 1815. године. После суровог убиства краља Александра и краљице Драге Обреновић 1903. нови краљ Петар I Карађорђевић суспендовао је већ у јуну све званичне празнике свргнуте династије, и за државни празник прогласио свој рођендан. Стицајем околности 1904. обележавана је стогодишњица Првог српског устанка, тако да је било логично да нови национални празник постане Сретење, дана када је Карађорђе 14. фебруара 1804. у Орашцу одржао збор који се узима као тренутак подизања устанка (датум је истакао историчар Љубо Ковачевић). Престоница је 14. фебруара 1904. свечано украшена, као када су у ранијим годинама празноване Српске Цвети, али збор у Орашцу није проглашен за национални празник, нити му је додељено истакнуто место у комеморативним свечаностима. Иако су то многи
Прикажи све

„СВЕТИ СИСОЈЕ НАД ГРОБОМ АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ”, ФРЕСКА НА ЈУЖНОМ ЗИДУ ПРИПРАТЕ ЦРКВЕ МАНАСТИРА НИКОЉА ПОД КАБЛАРОМ

Слика
Никоље под Кабларом најстарији је манастир у Овчарско-кабларској клисури. Први помен забележен је у османском попису из 1476. године, што говори да је манастир средњовековног порекла. Храм никада није рушен, наос је осликан 1587, а припрата 1637. године. Свети Сисоје (†429) био је ранохришћански египатски пустињак, ученик Светог Антонија, једног од утемељитеља анахоретског монаштва. После вишедеценијске аскезе Свети Сисоје је поседовао ванредно монашко искуство, велики углед и дар чудотворења. Ословљаван је као „ава”, што је арамејска реч за духовног оца. Прославља се 6. јула по јулијанском календару, а 19. јула по грегоријанском. Један део његових моштију налази се у манастиру Светог Василија Острошког. Историјски извори о животу овог светитеља веома су штури и сведени на елементе карактеристичне за хагиографије многих других пионира хришћанског пустиножитељства. На исти начин може се окарактерисати и присуство његовог лика у уметности православног истока до пропасти Византије (1453).
Прикажи све