AUSTRALIJA, RASIZAM I SPORT

 
Pritvor, suđenje i proterivanje Novaka Đokovića iz Australija pred početak teniskog turnira „Australian Open 2022.” (Grand) pokrenuli su mnoga pitanja i veliku raspravu. Iako to nije lako priznati, rekordi, uspesi, nagrade, slava, novac, moć, telesna uživanja (sablazni društva spektakla) nikako nisu jedina strana modernog sporta. Zapravo nagrade za najbolje radnike u industriji zabave korporativnog kapitalizma, u kojem se sloboda ostavlja na ulazu u firmu koja te zapošljava, nikada nisu bile besplatne, I plaćaju su poslušnoću i prihvatanjem pravila kompanije koja zapošljava svoje zaposlene – profesionalne sportiste.
 
Postoji još jedna tema koja se u raspravi o Novaku posredno pokreće i u kojoj je Australija dala veliki doprinos modernom sportu – rasizam.

 
Od četrdesetih godina devetnaestog veka pa do početka dvadesetog veka, australijski kolonijalni naseljenici sistematski su istrebljivali hiljade Aboridžina, starosedelaca Australije. Uvek su postojali izuzeci. Na primer one grupe grupe Aboridžina koje igrale su kriket (sport kolonijalne uprave), privlačile su mešovitu publiku, pa je 1868. Organizovana i turneja po Engleskoj.
 
Takozvani „Zaštitnički" zakoni i domaći „rezervati" kasnije su izolovali Aboridžine od belaca. Izuzeci su ovek postojali, kao što je primer Aboridžina Čarli ja Samjuelsa (Charlie Samuels, pravo ime Kamilaroi, 1983-1912), koji je bio najbolji sportista (atletičar) Australije u XIX veku.
 
Između dva svetska rata da bi ušli u sport Aboridžini su mogli ili da se preruše ili da mirno prihvate i podnose krajnje ponižavajući i pokroviteljski tretman od strane belaca. Tako je izuzetan aboridžinski igrač kriketa Ediju Gilbertu morao da propušta otvaranja takmičenja, nije mu bilo dozvoljeno da igra, dok je prilikom putovanja morao da ima pratioca belca.
 
Posle Drugog svetskog rata državna kontrola nad Aboridžinima u Australiji postala je još oštrija i proširila se na masovno odvođenje dece od roditelja i njihovo poveravanje starateljima belcima. To je vreme kada su istaknuti aboridžinski sportisti trpeli rasno isključivanje, iako su pojedini ušli u atletiku, ragbi ligu, boks i druge sportove.
 
Tokom šezdesetih godina XX veka pojedini aboridžinski sportisti u Australiji (fudbaler Carls Perkins) pokušali su da politizuju svoja iskustva u sportu ističući rasizam koji su trpeli, što je sve povezivano s građanskim pravima. Rasizam se sporo povlačio, tako da je vlada države Kvinslend u Australiji 1982. donela je drakonski zakon kojim se za vreme Igara Komonvelta kako bi se gledaoci „zaštitili” od prisustva Aboridžina na takmičenjima. Za vreme Olimpijade u Sidneju 2000. Aboridžini su planirali proteste, što je postalo predmet pritiska  australijskih medija i sportskih institucija.
 
Rasizam i eksploatacija ne moraju da se odnoise samo na „rase”, pri čemu je možda najizrazitiji primer ženska odbojka na pesku u kojoj se zahteva da devojke moraju da nose tačno određenu opremu. Naime, donji deo kupaćeg kostima odbojkašica ne sme da bude širi od šest centimetara.