KONTRAOLIMPIJADA U ČIKAGU 1932. GODINE

Moderni sportski događaji, kao što su olimpijske igre, proizvode mnoge rituale koji povećavaju kolektivnu integraciju u mnogim poljima društva, a masovni mediji imaju presudnu ulogu u tom procesu. Na taj način se promoviše dominantna olimpijska kultura koja je moderna, muška i buržoaska. Na mnogo načina ona slavi ideologije nacionalizma, profesionalizma, korporativnog kapitalizma, takmičarskog uspeha i naročito fizičke moći.

Pojedini intelektualci iz redova levice redovno su kritikovali olimpijske igre kao „opijat" koji se deli masama kako bi im se omogućila zapanjujuća sreća i obezbedila klasna saradnja i partnertstvo između rada i kapitala. Nije sve ostalo na teoterisanju. Ponekad su organizovana i alternativna takmičenja. Tako je Američka Komunistička partija sponzorisala je čikašku Kontraolimpijadu 1932, u vreme kda je u Los Anđelesu organizovana zvanična Olimpijada, kao oblik protesta zbog hapšenja sindikalnih aktivista. Međutim taj događaj nije privukao veliku pažnju javnosti, niti je na sportskom planu dao neke značajne sportske rezultate. Ipak, ova Kontraolimpijada promovisla je antirasističku politiku sportu, što je bilo neobično važno. To nije bio usamljeni slučaj održavanja kontratakmičenja. Tako su za 1936. godinu zakazane Narodne olimpijske u Barseloni, kao festival mira, emancipacije i antifašizma. Pošto je izbio Španski građanski rat, ovaj događaj je otkazan.
U vreme potpune dominacije korporativnog kapitalizma, sveopšteg konzumerizma i ideala sebične sreće, inicijative da se organizuju alternativne sportske igre danas se retko se čuju. Masovni sportski događaji u različitim kulturama, nacijama i religijama svakako mogu imati i svoje posebne festivale koji će prikazivati njihove modele organizacije, tradiciju, istorijske i neke buduće promene. Nije potrebno ni izmišljati nove sportove, već se samo izmaći od sveopšte kontrole globalnih medijskih kuća i terora profita.



Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

IN MEMORIAM – Анка Вучковић (Ane Vuckovich) (1923-2023)

Слика
 Анка и Звонко Вучковић у Америци Књиге имају свој животи и посебним путевима долазе до читалаца. Иако је почетна намера сваког аутора да њихова дела допру до што ширег круга људи, у највећем броју случајева то није тако. Нарочито у савремено доба када су тиражи свега неколико стотина примерака, број објављених дела из свих периода историје велики (са радовима публициста и историјским романима још већи), а буџет слободног времена публике која уопште чита књиге академске историографије све мањи. Али, увек постоји макар једна особа којој је књига важна, са симболичном вредношћу на коју аутор уопште није мислио.   Управо је то била судбина монографије „Звонко Вучковић (1941-1944) : ратна биографија : расправа о проблемима прошлости и садашњости” (2015), писане с циљем да се осветли личност једног истакнутог команданта ЈВуО, регионалне целине у којој деловао и одговори на питања о антифашистичком карактеру отпора покрета отпора којем је припадао на нивоу Србије и Југославије.   Нед
Прикажи све

ОД КАДА И ЗАШТО СЛАВИМО СРЕТЕЊЕ КАО НАЦИОНАЛНИ ПРАЗНИК?

Слика
  Дан државности увек је званично сећање на прошлост, нормирано идеолошким приоритетима. Током 19. века (у епохи Обреновића), централни национални празник Србије биле су Српске Цвети, датум подизања Другог српског устанка 1815. године. После суровог убиства краља Александра и краљице Драге Обреновић 1903. нови краљ Петар I Карађорђевић суспендовао је већ у јуну све званичне празнике свргнуте династије, и за државни празник прогласио свој рођендан. Стицајем околности 1904. обележавана је стогодишњица Првог српског устанка, тако да је било логично да нови национални празник постане Сретење, дана када је Карађорђе 14. фебруара 1804. у Орашцу одржао збор који се узима као тренутак подизања устанка (датум је истакао историчар Љубо Ковачевић). Престоница је 14. фебруара 1904. свечано украшена, као када су у ранијим годинама празноване Српске Цвети, али збор у Орашцу није проглашен за национални празник, нити му је додељено истакнуто место у комеморативним свечаностима. Иако су то многи
Прикажи све

„СВЕТИ СИСОЈЕ НАД ГРОБОМ АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ”, ФРЕСКА НА ЈУЖНОМ ЗИДУ ПРИПРАТЕ ЦРКВЕ МАНАСТИРА НИКОЉА ПОД КАБЛАРОМ

Слика
Никоље под Кабларом најстарији је манастир у Овчарско-кабларској клисури. Први помен забележен је у османском попису из 1476. године, што говори да је манастир средњовековног порекла. Храм никада није рушен, наос је осликан 1587, а припрата 1637. године. Свети Сисоје (†429) био је ранохришћански египатски пустињак, ученик Светог Антонија, једног од утемељитеља анахоретског монаштва. После вишедеценијске аскезе Свети Сисоје је поседовао ванредно монашко искуство, велики углед и дар чудотворења. Ословљаван је као „ава”, што је арамејска реч за духовног оца. Прославља се 6. јула по јулијанском календару, а 19. јула по грегоријанском. Један део његових моштију налази се у манастиру Светог Василија Острошког. Историјски извори о животу овог светитеља веома су штури и сведени на елементе карактеристичне за хагиографије многих других пионира хришћанског пустиножитељства. На исти начин може се окарактерисати и присуство његовог лика у уметности православног истока до пропасти Византије (1453).
Прикажи све