СМРТ МИЛУТИНА ЈАНКОВИЋА
Милутин Јанковић (1913-1944) припада кругу архаичних негативних хероја ЈВуО, и улази у ред скоро митских личности у перцепцији људи из западне Србије. Рођен је у селу Дљин код Лучана у Доњем Драгачеву. Пре Другог светског рата био је жандармеријски наредник и службовао је у Загребу. Због оштрог односа према хрватским националистима прекомандован је у Београд, на службу обезбеђења двора.
Није се предао после Априлског рата и брзо је пришао организацији пуковника Михаиловића. Истакао се у борбама око Краљева 1941. и био је оштар противник комуниста и партизана већ од јесени исте године. После пропасти устанка није прешао у легализоване четничке одреде код Милана Недића. Остао је веран Михаиловићу и контролисао је простор Доњег Драгачева. Током 1942. и 1943. сурово је поступао против партизана и њихових симпатизера, немачких агената, љотићеваца, Недићеве администрације, Немаца, а затим у Бугара. Није штедео ни своје супарнике из ЈВуО. Поступао је по моделу некадашњих нахијских кнезова, настојећи да буде апсолутни господар у своме крају на темељу личне храбрости и спремности на жртвовање.
У несигурна ратна времена такве особе у први мах успоставе ауторитет и стичу одређену популарност, која постепено нестаје услед самовоље, прекршаја, разних неправди, насиља (посебно према женама) и отворених злочина. Команданна структура ЈВуО је ипак једно време сматрала да је Јанковић „практично незаменљив” у свом крају, иако су констатовали да је прилично архаичног схватања ослободилачке борбе („Он у ствари четује онако како су наши преци четовали”).
Милутин Јанковић је заиста био веома храбар човек, и није јавно испољавао бојазан од смрти у борби. Такав став и понашање условили су стварање многих легенди, па и оне да „га неће метак”. Народно веровање приписивало му је и натприродне способности. Наводно је био рођен у посебној „кошуљици”, која га је чувала од пушчаног зрна. За дете који се роди у „кошуљици” сматра се да ће постати видовит човек или велики јунак. Kо се роди у белој кошуљици биће срећан, у црвеној биће убица, у модрој вештица. Ведогоња (здухач, човек са натприродним својствима које испољава у сну, али само на добробит свога краја) рађа се у крвавој кошуљици. Постојала је и легенда како је Јанковић носио нарочито јаје испод пазуха, као својеврсну амајлију која га је штитила од смрти. Јаје и кора од јајета заиста се користе у враџбинама, и постоји раширено веровање да штите од урока.
Изоловане, беспутне и тешко доступне области увек представљају омиљене просторе хајдука-разбојника у свим културама, нарочито током ратова или непосредно после њих. Репутација таквих дружина увек је у вези статуса њиховог шефа, који је редовно оваплоћење ,,народног” јунака којег се моћници плаше, док га нејаки воле. Необуздана махнитост, тешко спојива са позитивним особинама народног заштитника и осветника, била је својствена и Милутину Јанковићу, који је функционисао на принципима одметника од закона. А такви људи су умели да буду претерано, чак застрашујуће сурови, и да се у тој суровости заборављају и уживају, што је код обичног света стварало мутан осећај дивљења, али и страха и зазирања.
Од средине 1942. године Милутин Јанковић био је командант Прве драгачевске бригаде. Због исказане храбрости унапређен је у чин потпоручника. Није много марио за претпостављене старешине и био је у сталном сукобу са поручником Симовићем који је командовао Другом драгачевском бригадом, и био му надређен по положају. Али Јанковић је сматрао да је одговоран само генералу Михаиловићу. Територијална организација ЈВуО и пасивност у боби произвели су овакве појаве, којој су нарочито били склони млади официри склони авантуризму. Све је то реметило општу војну структуру, рушило ауторитете и смањивало борбену готовост. Један од бројних инцидената догодио се у јесен 1943 и у селу Пријевору, где је Јанковић са својом групом на једном свадбеном весељу претукао Милана Никића. По усменој традицији то је учинио не само због беса и показивања моћи, већ и због тога што је Милан без питања оженио девојку Гину, пореклом из Дучаловића у Драчеву. Пребијени Никић, који је био у војној организацији ЈВуО капетана Раковића, морао је месец дана да привија сирове овчије коже како би преболео тешке батине које је добио.
Без обзира на храброст и одлучност Јанковића у свим борбама, обичним људима је било тешко да подносе његову групу, посебно када није било војних акција и покрета ван свог терена. Млади људи без ратне акције у дужем временском периоду стварали су проблеме по селима, одакле су и мобилисани. У сваком случају те људе је требало хранити и издржавати, а онима који су то морали да трпе четници су ван борбе изгледали бескорисно и оптерећујуће. Сељаку је боравак војске био тежак, осим ако сами сељаци нису били војници у туђем селу. Како су то партизански симпатизери заједљиво приметили, четници који су непрестано очекивали одсудни час за устанак (који никако није долазио и стално је каснио), једино су на ручкове који су спремани по селима стизали на време („на гозбе и пијанчења нису никада каснили”).
Током Конгреса у селу Ба јанура 1944. Милутин Јанковић је био позван да обезбеђује овај догађај, што је био начин да се премести из свог завичаја где је редовно правио инциденте. После петиције грађана Драгачева, па и покушаног атентата на њега, Јанковићеве позиције су знатно пољуљане, нарочито због оптужби за насилну обљубу многих жена. Ипак, он је успео је да дође до врховне команде ЈВуО, и чак да издејствује да му лично генерал Михаиловић буде кум на венчању са Бранком Давидовић на Богојављење 19. јануара 1944. године. Тим потезом хтео је да заштити себе од све већих напада и да под заштитом вође покрета осигура себи будућност.
Међутим, Јанковић је правио проблеме и у Врховној команди, јер се после свог венчања осећао сигурним, сматрајући да ће га његов кум, генерал Михаиловић, заштитити. Да би побољшао свој положај, Јанковић је 18. фебруара упутио два писма Михаиловићу, у коме је говорио да није амбициозан када су у питању положаји, тражећи да ако је крив онда треба да испашта. Током пролећа 1944. низ нових и тешких прекршаја које је направио Милутин Јанковић најављивалу су његову смену и кажњавање, што је одгодио само сукоб са партизанима.
Почетком лета 1944. разрешио се и „случај” са потпоручником Милутином Јанковићем. Када је наређен покрет IV групе јуришних корпуса према Ибру, многе јединице пролазиле су кроз Драгачево. У свом маршу готово сви комаданти су се сретали са Јанковићем, укључујући Туфегџића и Раковића, који су му спремали хапшење. У правцу Ибра кренуо је и Јанковић са својом групом. На пут у борбу пратила га је родбина, али и трубачи из родног села Дљина, са песмом о свом команданту. „Да л' је мајка где родила сина/ к'о што роди мајка Милутина. Јанковића, онога у гори/ за слободу што се храбро бори...” Јанковић је кренуо са својих 37 људи који су стално били уз њега, али је мобилисао још око 30 сељака. Пре поласка Јанковић је људима поделио залихе дувана. На марш су кренули 28. јуна у правцу Гуче, да би следећа три дана били у Горњем Дупцу, одакле су кренули у манастир Студеницу.
Нерасположење према осионом драгачевском војводи дуго је тињало код многих команданата. Док су се јединице образовале искључиво на територијалном принципу, Јанковић је увек могао да нађе уточиште и потпору у својој бригади и родном Драгачеву. Међутим, са формирањем IV групе јуришних корпуса завичајне јединице губе на „тежини”. Долазак војника из других подручја одузео је Јанковићу „ореол” недодирљивости и неприкосновеног „господара” Драгачева.
Јанковић је ухваћен на превару када је излазио из цркве манастира Студенице, док је био без оружја и своје пратње. Ухватили су га војници Рачића и Туфегџића, оборили на земљу и покидали све официрске ознаке. Сведочанство о Јанковићевом заробљавању оставио је монах Јосиф, што је касније записао архимандрит Јован Радосављевић (1927-2021): „Ишао сам на чесму у поток да донесем воде, и приликом проласка испред Велике Богородичине цркве, вели отац Јосиф, видео сам два стражара са једне и друге стране улазних врата. Знајући да у цркви има једна група официра-команданата, није ми изгледало ништа сумњиво. Мислио сам да су ту стражари ради обезбеђења. Када сам се враћао са чесме и ушао у порту на малу капију испод звонаре, у том појавио се из цркве-Радосављеве припрате, на вратима, један четнички официр са брадом и дугом косом и свим осталим знацима који обележавају неког вишег команданта. И још док није учинио корак-два испред цркве, она два стражара испред црквених врата зграбили су га рукама за рамена и оборили на плочник пред црквом. У исто време потргали су му еполете и све друге официрске знаке. Тада су му дозволили да се дигне уперивши у њега неколико револвера. То је био Милутин Јанковић, командант драгачевског четничког одреда. Устајући он је рекао: ’Шта вам је људи, па и ја сам официр Краља Петра!?’ Да се не би правила паника и побуна у војсци, они су га револверима ућуткивали и брзо одвели у манастирску монашку трпезарију и затворили. Након краћег времена дотерали су и његових четрдесетак разоружаних четника и капетана Ђекића и све затворили са Јанковићем у трпезарију. Воју Туфегџићу, који је организовао хватање Јанковића, по извршеном задатку пришао је Раковић и честитао му на успеху. Јанковић је затворен као и његова група војника највероватније 1. јула 1944. године.
Док је био у притвору, Јанковић је писао генералу Михаиловићу преко своје супруге, у нади да ће бити ослобођен. Вести су до генерала стигле касно и наређење које је он послао преко Рачића да се Јанковић ослободи није могло бити извршено. Потпоручник Милутин Јанковић је у исто време молио да се његово људство из одреда не злоставља, већ да сву кривицу пребацује на себе. Његов одред су из Студенице спровели у Ушће и предали Раковићу.
Убрзо је донета и пресуда. Јанковић је 3. јула 1944. ликвидиран у Трњачком потоку код Ушћа, по једној верзији стрељањем, а по другој хладним оружјем („на недоличан начин”). Постоји сведочанство о посебном крволоштву над Јанковићем, јер му је извађено срце. По узменом предању ликвидацију су извршили Милан Никић, Миле Козодер и Гојко Ђукановић. Најпре су га ножем ударили у врат док је био окренут леђима, на шта им је Јанковић рекао да је он док је клао жртвама гледао учи. Тако је на крају било и са њим. Двојица егзекутора из јединице Предрага Раковића настрадали су већ 1944. године. Козодер током борби против Немаца на Љубићу, а Ђукановић у окршају са партизанима на Маљену. Никић се крио после рата, помагала му је и жена Гина, али је на крају ухваћен и суђено му је у Ваљеву, где је по пресуди и ликвидиран.
Јанковићево тело је 7. јула 1944. ископано, по огромној врућини, и довезено запрежним шинским колима у родни Дљин. На сахрани су присуствовали капетан Звонко Вучковић, који је од сунчанице пао у несвест, и мајор Орељ који је на сахрани одржао говор. Војници из чачанског краја који су тих дана били у Студеници нису повољно примили Јанковићево смакнуће, кога су ценили као храброг старешину. Цео случај оставио је лош утисак на савременике, јер су хватањем Јанковића на превару у манастиру равногорски команданти на неки начин „злоупотребили цркву”.
Тако је завршио један од најхрабријих и најсвојеглавијих команданата из чачанског краја. Због начина на који је ухваћен (превара), места где се све одиграло (манастир Студеница), као и због крваве ликвидације (највероватније клање и вађење срца), Јанковић је и у својој смрти остао један од архетипских јунака који насељавају просторе митова и легенди. Током свог кратког живота сјединио је у себи неколико особина због којих је трајно остао у колетивној свести: храброст коју су сви поштовали, суровост од које су зазирали и митску смрт којом не умиру сви људи.
Коментари
Постави коментар