Иако има више назива за операције које су вођене на великом простору између Београда на северу и Драгачева на југу, између 16. новембра и 15. децембра 1914. године, усталио се назив Колубарска битка. Некада је цео ток борби називан Рудничка операција, а после Другог светског рата понекад је коришћен и назив Сувоборска битка. Тек када се ратови заврше, поједини периоди борби добијају имена. Савременицима је највећи део рата био јединствен ток борбе, страдања, пораза и победа. Проток времена омогућава сагледавање прошлости и издвајање појединих догађаја као важних и преломних у историји неког народа, државе или региона. Колубарска или Сувоборска битка управо спада у такве историјске догађаје.
Због значаја планине Сувобор у одбрамбеној фази битке и првим офанзивним операцијама, није неоправдано читав ток борби које је српска војска водила против Аустроу-Угарске крајем 1914. године назвати Сувоборска битка. Независно од терминологије, простор између Горњег Милановца и Мионице, у коме Сувобор има централну позицију, свакако је подручје у коме су се водиле одлучујуће борба на фронту дугом преко 200 километара. Битка је у својим фазама била рововског типа са употребом артиљерије.
Сувоборска битка представља наставак битке на Церу (12–24. август 1914) и веома тешке двомесечне битке на Дрини (6. септембар – 15. новембар 1914) и свакако је најзначајнија битка између војске Србије и Аустроугарске у Првом светском рату и једна од највећих победа српске војске у целокупној националној историји.
После тродневног застоја у напредовању аустроугарске војске, генерал Живојин Мишић је 3. децембра 1914. после консултовања са осталим командантима армија одлучио да године са својом Првом армијом крене у офанзиву . Главни правац напредовања планиран је управо преко Сувобора. У тренутку када су сви у Европи очекивали вест о слому српске војске, и када је Пета аустроугарска армија завршавала свечану параду у освојеном Београду, отпочела је велика противофанзива целокупне српске војске. Након велике артиљеријске припреме почео је напад који је у потпуности изненадио аустроугарске трупе, убеђене да је српска војска неспособна и за одбрану, а камоли за противудар.
Српска војска је брзо је напредовала према Сувобору, и то у зимско доба и по веома тешком терену. Иако остале српске армије нису биле спремне да крену у напад крену 3. децембра, Мишић је самостално са својим трупама кренуо у офанзиву. У наредних 12 дана (3–15. децембар 1914) решена је Колубарска (Сувоборска) битка у корист Србије, а Аустро-Угарска је доживела тежак пораз.
Битка на Колубари (Сувобору) спада у најславније српске победе, извојеване над надмоћнијим непријатељем, после после дугог и тешког повлачења на веома широком фронту. Победа је настала захваљујући великом пожртвовању војника, изузетној храбрости и издржљивости, али и умешном командовању генерала Мишића. Малобројнији српски војници су и поред слабијег наоружања и опреме имали снажнији морал и жељу да бране своју земљу, што је и одлучило борбе. Аустро-Угарска држава никада се није опоравила од овог пораза, што ју је довело у подређени положај према Немачкој, условљавајући и срозавање ауторитета код својих поданика. Био је то почетак краја Хабзбуршког царства.
Србија је подигла свој ауторитет, моралну снагу и веру у могућност победе у неравноправној борби са снажним непријатељем. Убеђење у пораз Аустро-Угарске порасло је и међу њеним поданицима, а идеја уједињења Јужних Словена добила је додатну снагу. У светским размерама оба битка остаће важна лекција у војној науци за поколења широм света. Генерал Живојин Мишић добио је чин војводе због заслуга у вођењу операција током Колубарске (Сувоборске) битке, а Оскар Поћорек је смењен и пензионисан.
Тачни губици у овим борбама никада нису прецизно пописани. Процењује се да је аустроугарска војска имала око 100.000 војника избачених из строја, од тога је око 43.000 су заробљени, а остали су погинули, рањени или нестали. Колубарска (Сувоборска) битка била је последња фаза дугих борби Србије и Аустро-Угарске на простору западне Србије 1914. године. Из тих разлога, обе војске су пописале укупне губитке за 1914. годину. Аустро-Угарска је скупо платила свој поход на Србију. Од укупно око 450.000 војника и 12.000 официра официра, изгубили су 7.562 официра и 266.911 војника. Имали су око 28.000 погинулих, 122.000 рањених, 77.000 заробљених и 47.000 оболелих војника и официра. Аустро-Угарска је у овом походу изгубила око 50% својих војника.
Међутим, и Србија је имала огромне губитке у биткама на Церу, Дрини и Колубари (Сувобору). Погинуло је преко 22.000 војника, подофицира и официра, рањено је преко 96.000, нестало преко 45.000 (највероватније заробљени, убијени или умрли). Укупно је више од 163.000 војника, подофицира и официра избачено из строја. Целокупна српска војска ангажовала је 1914. године око 280.000 војника и официра. Отпор који је Србија храбро пружила скупо је плаћен. У селима око Сувобора нестао је готово сваки трећи мушкарац, као и у многим другим деловима земље. Размере страдања биле су таквог обима да се Србија деценијама опорављала од борби вођених 1914. године.
Цена коју је мала Србија платила у овој борби заиста је била огромна. Врховна команда је на почетку битке попунила људство с преосталим регрутима, ђацима и резервним подофицирима. Србија је у најжешће окршаје упутила и 1.300 каплара, питомце војне школе у Скопљу, војну и интелектуалну елиту своје земље. Они су пре краја обуке добили чинове каплара и упућени су на фронт. Били су их то младићи који су студирали како у Београду, тако и широм Европе и који су се у том пресудном тренутку ставили на располагање својој земљи. Било је то свесно жртвовање за будућности земље.
Споменик на Галичу (атар у селу Бершићи код Горњег Милановца) посвећен првом пробоју српске војске у Сувоборској бици, рад вајара Небојше Савовића Неса
Милош Тимотијевић
Коментари
Постави коментар