ОД КАДА И ЗАШТО СЛАВИМО СРЕТЕЊЕ КАО НАЦИОНАЛНИ ПРАЗНИК?
Дан државности увек је званично сећање на прошлост, нормирано
идеолошким приоритетима. Током 19. века (у епохи Обреновића), централни
национални празник Србије биле су Српске Цвети, датум подизања Другог српског
устанка 1815. године.
После суровог убиства краља Александра и краљице Драге Обреновић
1903. нови краљ Петар I Карађорђевић суспендовао је већ у јуну све званичне
празнике свргнуте династије, и за државни празник прогласио свој рођендан.
Стицајем околности 1904. обележавана је стогодишњица Првог српског
устанка, тако да је било логично да нови национални празник постане Сретење,
дана када је Карађорђе 14. фебруара 1804. у Орашцу одржао збор који се узима
као тренутак подизања устанка (датум је истакао историчар Љубо Ковачевић).
Престоница је 14. фебруара 1904. свечано украшена, као када су у ранијим
годинама празноване Српске Цвети, али збор у Орашцу није проглашен за
национални празник, нити му је додељено истакнуто место у комеморативним свечаностима.
Иако су то многи очекивали, Карађорђевићи нису прогласили Сретење за
државни празник. Рођендан краља Петра остао је најважнији празник, пропагиран
као као династичка, државна и народна светковина.
После Првог светског рата и стварања Краљевине Срба, Хрвата и
Словенаца (од 1929. Југославија) за Дан државности изабран је Дан уједињења, 1.
децембар 1918. године. Нова држава тражила је компромисе и конструкцију нове
традиције тако да у календару званичних државних празника није било места не
само за Сретење, већ и за Видовдан.
После Другог светског рата комунисти су за национални празник прогласили
29. новембар, дана када је у Јајцу одржано Друго заседање АВНОЈ-а 1943, односно
датум када је 1945. Уставотворна скупштина Југославије укинула монархију.
Истицање Орашца као централног места подизања Првог српског
устанка, а тиме и посредног наглашавања Сретења, започело је тек после Другог
светског рата, посебно током обележавања 150 година Првог српског устанка 1954.
године (највећи допринос дао је историчар Васо Чубриловић). Комунисти су на тај
начин потирали династички значај Тополе и Опленца које су истицали
Карађорђевићи. Ипак, све се одигравало у скученим оквирима контролисаног модела
дозираног неговања српске националне традиције.
Национално оријентисана опозиција поднела је 1991. захтев да се дан
збора у Орашцу (организован на Сретење 1804) прогласи за државни празник, али
тада још увек владајућа комунистичка политичка структура са Слободаном
Милошевићем одбила је овај захтев и наставила да празнује Дан републике, 29.
новембар.
Након смене власти 5. октобра 2000. поставило се питање конструкције
нове званичне српске репрезентативне културе, с циљем успостављања историјског
континуитета српске државности, на чему се скоро читав век није систематски
радило.
Сретење је за Дан државности Србије проглашено тек 2001. године, као
датум када се обележавају два догађаја: подизање Првог српског устанка у Орашцу
14. фебруара 1804. и проглашавање устава у Крагујевцу 14. фебруара 1835.
године. Највећи допринос овој одлуци дао је историчар проф. др Радош Љушић. Празновање
29. новембра као Дана републике престало је после 2001. године.
Коначно, Сретење се први пут званично обележено као Дан државности
2002. године. Међутим, организовање новог празника било је превише апстрактно и
без већег ангажовања државе у мотивисању „маса” како би се успоставио модела општенародног
прослављања са повишеном емоционалношћу. Зато је Војске Републике Србије од
2007. године почела обележава на Сретење, али већ од 2012. нови дан Војске
Србије постале су Цвети, датум подизања Другог српског устанка.
Како би Дан државности – Сретење добио већу популарност у Републици Србији, изменом
и допуном Закона о државним празницима из 2011. одлучено је да се прославља два
нерадна дана. Иако се од тада региструје активније ангажовање научних и
културних институција у прослављање Дана државности, празник није успео да
покрене емоције које би обезбедиле јачу идентификацију.
Заправо, после убиства краља Александра и краљице Драге 1903.
Србија више од једног столећа у званичној државној репрезентативној култури
није успела да у потпуности конструише национални празник који би наследио
прослављање Цвети из епохе Обреновића. Још увек недостаје повишена
емоционалност на подлози прихваћеног „заједничког знања”, неопходног за ефикасно
комуникационо деловање у јавности.
Ако желимо успешност перформативног функционисања свечаности, што
би требало да буде и циљ прослављања Дана државности, неопходно је емоционално
кодирање „слављеничког тела” прославе, као и систематско и промишљено стимулисање
јавности, јер доживљај празника не припада само домену разума, него и емоција,
неопходних за интеграцију свих друштвених слојева и остваривање лојалности и
солидарности са државом у којој живе. Да ли нам је за тај задатак потребан још
један век?
Коментари
Постави коментар