БОЈ НА ЉУБИЋУ 1815. И СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА

 

Идеја слободе покренула је српски народ почетком 19. века на устанак против моћног Османског царства. Слободе на личном, националном, верском и социјалном плану, која је израсла из никад угашене жеље за обновом српске државности уништене у турској инвазији југоисточне Европе још током 15. века.

Низ ратова и револуција обележили су европску историју с краја 18. и на почетку 19. века, у епохи у којој је и српски народ проживео истински херојско доба. Непуних дванаест ратних година, од 1804. до 1815, које је историографија накнадно изделила на Први српски устанак 1804-1813, Хаџи-Проданову буну 1814. и Други српски устанак 1815, за савременике је био јединствен низ догађаја.

После огромних оружаних борби, јуначких погибија и епских страдања, уследила је упорна дводеценијска дипломатска борба која је резултирала султановим Хатишерифима из 1830. и 1833. године којима је Србија постала аутономна кнежевина. Уследило је и поновно задобијање црквене самосталности 1832. године одвајањем од Цариградска патријаршије, да би се на крају 1835. укинуо и феудализам.

Током три деценије, од 1804. до 1835. године, Срби су обновили своју државност, стекли личну, националну, верску и што се често заборавља социјалну слободу, јер су сељаци у већини европских земаља још увек били зависни кметови. Створени су Устав и закони, формиране просветне у културне установе, покренута је економија, што је све заједно била основа за цивилизацијски напредак.

У питању је најважнији догађај дугог трајања нововековне српске историје који се са пуним правом назива и Српска револуција. Заправо, Срби су једини мали народ на глобалном нивоу који је у XIX веку самостално изборио своју независност. Потлачена турска раја успела је да само у једној генерацији од људи, који су често свођени на ниво обичног робља које је продавано на пијацама попут стоке, освоји личну слободу и имовинску сигурност, што је био почетак стварања државе као заједнице слободних људи и грађана.

ТУРСКИ ТЕРОР

Гушење Првог српског устанка 1813. и Хаџи-Проданове буне 1814. године произвело је масовна страдања српског народа. Не само у бојевима и крвавим биткама, већ у страшној одмазди колосалне османске војске која је 1813. преплавила устаничку Србију. Према правилима „светог рата” – џихада, побуњеници су стављени ван закона, наређено је да се строго казне и одведу у ропство. Тако су Срби плански препуштени освети турске војске, која је као награду за победу добила право на дванаест дана непрекидног терора и пљачке.

Само у једном дану октобра 1813. године у Београду је на продају изложено 1800 жена и деце. Најбезначајни турски војници добили су много робова, а Махмуд-паша призренски послао је на поклон Порти 300 српске деце. Робље је одвођено у Босну, на Косово, у све османске провинције на Балкану, да би се даље продавало и препродавало у Солуну, Једрену, Цариграду, Смирни (Измиру), Дамаску, па чак и Александрији.

Многи су побегли у Аустрију преко Саве и Дунава, где су у карантинима масовно умирали због слабе исхране, хладноће и болести. Наиме, турска војска донела је кугу у Србију, што је додатно погодило становништво, а затим је уследила и глад. Према појединим проценама у Србија је пред пропаст 1813. године можда имала и преко 500 хиљада становника, да би након слома устанка број људи преполовљен. Многи су погинули, други су одведени у робље, а трећи побегли у Аустрију преко Саве и Дунава.

После одласка главнине турске војске из Београдског пашалука уследила је краткотрајна сношљивија управа коју је почетком 1814. сменио терор Сулејман-паше Скопљака, који је постављен на чело Београдског пашалука. Порта је високо ценила његове заслуге у дугогодишњим борбама против Срба, које је он лично мрзео због многих пораза.

Под изговором разоружања српског народа, прогона хајдука, наплате редовног пореза, ванредног прикупљања  новца за издржавање војске и радника за кулук у обнови тврђава, спровођено је систематско насиље Арбанаса и босанских Турака који су дошли у Србију и ставили се у службу Сулејман-паше. Све је то условило подизање Хаџи-Проданове буне у јесен 1814. која је због слабе припреме пропала. Преко 300 ухваћених устаника набијено је на коље, највише у Београду од простора данашњег Ташмајдана па до места где је сада зграда Народног позоришта.

Милош Обреновић био је међу оним устаничким првацима који 1813. нису хтели да побегну у емиграцију. Одлучио је да са својом породицом подели судбину српског народа. Када се предао у Такову 1813. Турци су му дали могућност да остане нахијски кнез и том својсту учествовао је у гушењу Хаџи-Проданове буне следеће године.

Нико није имао илузије да ће избећи одмазду војске Сулејман-паше Скопљака у Београдском пашалуку, па ни породица Милоша Обреновића. Било је то време када је његова жена Љубица у кабларској пећини изнад манастира Никоља заклела њиховог „момка” Марка Штитарца да је са децом убије ако се догоди да им се приближи турска војска, јер није желела да их продају као робове. Исти захтев поновила је за целу породицу у Другом српском устанку.

НОВИ УСТАНАК

Када је Сулејман-паша почетком 1815. позвао Милоша Обреновића и остале српске кнезове у Београд, било је јасно да је само питање времена када ће их погубити и појачати терор у Србији. Они који се нису одазвали пашином позиву почели су да праве планове о новом устанку и спремно су дочекали Милоша Обреновића кога су Турци после пуно премишљања пустили из Београда, уз обећања да ће скупити новац за откуп сто српских робова ухваћених за време Хаџи-Проданове буне. Било је то време када је у Београдском пашалуку живело свега око 200 хиљада Срба, који нису могли да прикупе више од 10 хиљада способних бораца за устанак, а у крајњој нужди двоструко више људи.

Никада није лако донети одлуку за оружани отпор, нарочито ако су снаге мале, цена у изгубљеним животима висока, а у случају Турака застрашујуће сурова. Увек су постојали неодлучни, уплашени, па и људи којима ратна дејства ремете личне интересе и материјалну добит. Тако је било и у Карађорђевом устанку 1804. и Хаџи-Продановој буни 1814. године.

Међутим, када је Милош Обреновић подизао устанак 1815. већини је било јасно да немају избора. Чак и старијим људима, сеоским кметовима и кнезовима, који су увек били опрезни. Као и много пута у својој историји Срби су унапред морали да се определе за свесно жртвовање и вероватну погибију ако желе да остваре слободу и задрже људско достојанство. Зато је устанички замах 1815. био снажан, а све битке и бојеви крвави.

Када се посматра и анализира цео период Српске револуције од 1814. па до 1835. године није лако издвојити само један догађај који би се означио као прекретница у борби за слободу и независност. Ипак, по много чему, Битка на Чачку која је трајала од 13/25. априла до 1/13. јуна 1815. године и издвојени Бој на Љубићу 25. маја/6. јуна 1815. године када је јуначки погинуо Танаско Рајић, имају сва својства да се истакну као такви догађаји.

После јавног објављивања устанка на збору испред цркве у Такову на Цвети 11/23. априла 1815. године, Рудничка, Чачанска и Крагујевачка нахија постале су средиште отпора Турцима. Милош је из Такова на Чачак упутио војводу Лазара Мутапа и свог брата Јована како би спречили продор турске војске из Босне или из правца Косова и Новог Пазара, а кнеза Милутина Гарашанина на брдо Кљештевицу код данашњег Аранђеловца да спречи долазак турских снага из Београда. Обе ове војске имале су у почетку само по три стотине момака.

Нови српски устанак произвео је бес у Цариграду. Одмах је издат Катилферман (крвничка наредба): „Поменути бунтовници да се униште и истребе, њихов иметак и њихове ствари да се поплене тако да им више никад не падне на памет да се поново дижу на буне; поменути с помоћу Божијом нека се из корена истребе и нека се натерају на покорност. У томе смислу, за постигнуће те сврхе, нека се уложи напор и сила“.

Под притиском Турака цариградски патријарх Глигорије је са Светим синодом бацио проклетство на „царске одметнике“ - српске устанике у Београдском пашалуку, како би планирана одмазда унапред добила оправдање. Покренуте су и велике армије из Румелије и Босне. Српском народу спремало се ново велико страдање.

Снажна турска војска из Београда под командом Ћаја-паше, заменика Сулејман-паше Скопљака, кренула је према Руднику већ 15/27. априла 1815. године. Устаничке снаге нису могле да их зауставе, тако да је у Чачку брзо сконцентрисана најбоља турска војна сила из Београдског пашалука, којој су ускоро почела да пристижу појачања из других пашалука – укупно око 5.000 људи. Устаничка војска која је подигла шанац на брду Љубићу имала је тада око 1.500 бораца. Напади Турака почели су већ 12/25. априла, али без већих успеха, а у једном сукобу рањен је и Хусеин-паша Врањанац.

Борбе су вођене са променљивим успехом, а код Срба је и поред повремених повлачења са положаја од самог почетка постојала јасна мисао да морају истрајати у отпору ако желе да освоје слободу. Делегација српских кметова, коју су Турци послали устаницима на Љубић са поруком да се предају, није поштеђена, сви су посечени. Била је то јасна порука да се неће толерисати издаја.

Погибија Танаска Рајића на Љубићу догодила се 26. маја/6. јуна 1815. у тренутку када је у једном у низу бојева изгледало да Турци побеђују. Рајићева одлука да се не повлачи, и да јуначки брани топове, било је свесно жртвовање снажне симболичне вредности које су савременици и све наредне генерације високо ценили. Заправо, тренутни пораз српске војске преобразио се у победу захваљујући Васи Томићу Книћанину који је истог дана убио Имшир-пашу.

Поколебана погибијом заповедника, исцрпљена оскудицом у храни и упорношћу српске блокаде, турска војска у Чачку одлучила је да се повуче са својим цивилима и многобројним Србима претвореним у робове. Пут Јелице кренули су 29. маја/10. јуна и одмах су нападнути, да би 1/13. јуна 1815. доживели тежак пораз у Ртарима. Током ових дуготрајних борби уништено је око 5.000 најбољих османских војника, што је убрзало поразе и повлачење турских снага из других делова Београдског пашалука, осим из утврђених градова које Срби нису ни планирали да нападају. Тако су војничи и симболички Битка на Чачку и Бој на Љубићу 1815. били највећа и најважнија српска победа у Другом српском устанку.

Међутим, у њој је страдало и највише српских бораца у Другом српском устанку, као и много обичног народа у збеговима које прогањали Турци и Арбанаси. Према наредби кнеза Милоша српски војници су хумано поступали према заробљеним и рањеним турским војницима и цивилном муслиманском становништву. Није било одмазди, често су им враћане и опљачкане ствари и сви су мирно испраћени до турских утврђених градова. Није било ни ширења борби изван Београдског пашалука.

Кнез Милош Обреновић је од самог почетка устанка био свестан да Срби немају снаге за дуготрајан вишегодишњи отпор многољудном Османском царству. Зато је одмах кренуо у преговоре са Хуршид-пашом на Дрини, а његов брат Јован Обреновић са још неколико старешина и монахом Нефитом из манастира Никоља под Кабларом са Марашли Али-пашом на Великој Морави. Порта је турским заповедницима саветовала да са Србима склопе мир, јер се бојала интервенције европских сила после пораза Наполеона 1815, посебно Русије која је мобилисала војску на прву вест о српским победама.

Усмени споразум кнеза Милоша и Марашли Али-паше потврђен је султановим ферманом почетком 1816, чиме су Срби званично добили минимална права. Али и таква полуаутономија била је велики успех, јер је прекинут рат и страдање, након чега су Срби упорном дводеценијском борбом проширивали своју слободу.

Таковски устанак, Бој на Љубићу и погибија Танаска Рајића 1815. постали су део званичне репрезентативне културе сећања нововековне српске државе, догађаји који се у претходна два века редовно истичу и користе за обликовање општег националног идентитета. Заправо, Други српски устанак и улога Милоша Обреновића почели су да се доживљавају као нови Видовдан, али овога пута победоносни.

Милош Тимотијевић, „Поводом 6. јуна : Бој на Љубићу 1815. и Српска револуција”, Чачански глас, 7. јун 2024, стр. 16-17.