ЛЕГЕНДЕ О ЗАКОПАНОМ БЛАГУ ЗАПАДНЕ СРБИЈЕ : БЛАГА СРЕДЊОВЕКОВНЕ СРБИЈЕ
Новац деспота Ђурђа Бранковића
Сјај, реткост и постојаност увек су били његова основна материјална својства, условивши да овај метал у народном веровању постане симбол здравља, снаге и чистоће. Православно-хришћанска традиција му приписује позитивне конотације, везујући га за чисту светлост и духовно благо, уз истовремену осуду идолопоклонства злату као материји.
Трагање за скривеним златом није било непознато ни у средњовековно доба. Први за сада познати домаћи писани запис о „пронађеном благу” потиче из Доментијановог дела „Живот Светог Саве и живот Светог Симеона” (1243) у коме једна верна жена сопштава Светом Сави сан у коме јој је Богородица рекла где ће наћи закопано злато: „Тамо у Светој Гори у области твога манастира, у оном и оном месту су два скровишта суха злата; узми и сатвори у њему, што ти је на потребу.” Пронађено злато употребљено је за даривање светогорских манастира и „убогих” људи. Чудесно проналажење злата и његова употреба у духовне сврхе представљају чест мотив у хагиографским списима, па их зато треба читати као поуку да се материјално благо путем богоугодних дела замени за вечно и непролазно духовно богатство.
Злато, сребро и драгоцено камење били су симбол добрих дела. Увек је наглашавано да се драгоценост и лепота злата преносе у духовну симболику вечног живота и вечних вредности који надилазе земаљски пролазни живот. То је и разлог што је злато толико употребљавано не само у уметничком занатству, већ и украшавању рукописних књига (од минијатура до прављења окова), потом изради икона, али и осликавању храмова.
Злато је свакако било ретко, обележје богатих и утицајних људи, и зато редовно предмет људских жеља, од похлепе до даривања. Народна поезија, као облик колективног памћења, препуна је сцена у којима светлуцају племенити метали, посебно сјајножути метал. Све што је вредно опточено је „сувим златом”, све што сјаји и опчињава људе добија облик „жеженог злата”.
Приче о сакривеном „средњовековном благу” постоје и у западној Србији. Народно предање из села Граба у Драгачеву чува причу о кључевима за ковчеге (закопане негде у Драгачеву пред пропаст српске средњовековне државе) са благом, који су сакривени у једној „бари”. У Петници код Чачка, на планини Јелици, налази се топоним Златно брдо, под којим се налази нестали „дворац од злата” охолог богаташа. По локалној легенди у пећини испод рушевина старе тврђаве у селу Лиса („Лишка ћава” - рановизантијско утврђење) још увек се налази девојка „златна ткаља” која из свог скровишта излази само понекад да се напије воде са реке Белице и да „златно лице умије”. У словенској митологији девојка која преде златне нити персонификација је среће. Она чува поља свога домаћина, напаса му овце, младићу помаже у тучи, детету доноси сан. Доносиоци среће у кући могу бити човек, животиња, па чак и новац, прстен или неки други предмет. Код Срба се несрећа појављује у виду седе старице с мутним очима.
Народна предања нису била само плод необуздане маште. Економски токови имали су своју логику, јер је средњовековна Србија заиста била велико налазиште сребра и злата. Савременици су редовно наглашавали велико богатство Србије, посебно за време деспотовине (XV век), у сам сумрак државне независности и пад под власт Османског царства. Византијски путописци су забележили како у Србији „сребро и злато” извире из земље, а османлијама се чинило да је цела Србија „један мајдан сребра и злата”.
Најзначајнија област којом је управљао деспот Ђурађ Бранковић до своје смрти 24. децембра 1456. била је планина Рудник са најближом околином, подручје познато по значајним мајданима руде, посебно племенитих метала. Велики део деспотовог богатства изнет је из Србије, али је много злата остало у земљи. Тако је и гробно место Ђурађа Бранковића брзо повезано са његовом ризницом. Иако је датум смрти познат, нико није забележио где је деспот заправо сахрањен. Прва брига породице и државе била је да сахрани владара земље. Међутим, тачан податак о томе намерно није саопштаван, јер се деспотов гроб у тако немирно време морао држати у тајности.
Сакривање гробова владара у средњем веку имало је дугу традицију. Поједини су сахрањивани у речним коритима, други у непроходним планинама, прављене су и лажне гробнице, а све у циљу да се покојников гроб сачува и не оскрнави. Тело владара имало је велики симболични значај. Понекад се на тај начин чувала и тајна о скривеном благу.
Исти принцип примењен је и приликом сахране деспота Ђурђа Бранковића. О том догађају нема савремених извора, већ о њему говоре тек познији летописи, настали век и по после деспотове смрти. Почетком XVII века забележено је да се његов гроб налази у селу Крива Река. У наредним столећима место сахране тражено је у селу Мајдан испод планине Рудник, као и у Заграђу испод Островице. Данас постоји претпоставка да су рушевине средњовековне цркве у селу Славковица испод Рајца заправо маузолеј породице Бранковић.
Структура прича о трагању за благом углавном је устаљена и увек постоји мешање фактографског и фикцијског, сучељавање збиље са маштањем, реалног са фантастичним. Благо је увек неодређене величине, најчешће велико („силно”, „пусто”), тако да сан о огромној и неслућеној материјалној добити условљава магичну привлачност закопаних драгоцености, најчешће злата. Власници и сакривачи блага обично су људи са врха друштвене хијерархије. Међутим, то су лица са којима се ланац социјалне моћи прекида. Временом власници блага добијају митска обележја, иако су они најчешће реалне историјске личности. Информацију о благу дају чудесна бића, животиње или странци, али то могу бити и сан, ватра, старе карте и планови. Зато се неуспех у проналажењу блага најчешће објашњава непознавањем магије, неспретношћу, глупошћу, похлепом, никако непостојањем блага.
Трагање за деспотовим благом никада није престајало. Половином XX века такве активности забележене су у селу Мајдан испод Рудника, у коме су „многи звани и незвани овде копали и тражили закопано благо и гробове деспота Ђурђа и деспотице Јерине”. На овом подручју забележени су и многи проналасци римског и српског средњовековног новца, као и делова накита. Шта је тачно ископано из земље, а затим нетрагом нестало, никада није утврђено. Може се слободно рећи да је шире подручје планине Рудник изузетно богато археолошко налазиште, али и простор у коме вековима делују трагачи за благом. И данас је тако, а познате и мање знане локалитете редовно прекопавају ловци на злато. Тако се вечита човекова жеља за остварењем „среће” претвара и преноси у трагање за „закопаним благом”, заправо у узалудне (сизифовске) напоре да се досегне до „изгубљеног раја” и првобитне човекове хармоније.
Сва блага ипак нису остала заувек изгубљена. Тако је 1939. године у дворишту породице Милојевић из села Коштунића испод Равне горе (где није било античких и средњовековних насеља) откривена веома вредна остава српског средовековног новца и накита. Наиме, у једном сребрном бокалу налазиле су се две сребрне позлаћене наушнице, око сто комада сребрног новца цара Душана и две сребрне украсне плочице. Испоставило се да и наизглед пуста и сиромашна подручја ипак могу да крију велика блага.
Пред надањима за срећно разрешење снажних жеља и остварења блиставе судбине све друго постаје безначајно и неважно, укључујући и „голи живот” трагача спремних да „иду до краја”. Зато откривање блага може остварити само изузетан појединац или мала завереничка група. Пошто се драгоцености налазе тајно, дакле без знања заједнице у којој се живи, постоји и осуда таквог социјално неприхватљивог поступка „богаћења преко ноћи”. Зато се и јавља веровање у данак у крви, као праведна казна за све оне који се дрзну да дирну у моћну подземну тајну. Својеврсна „мМагијска инфекција” се подразумева, а „излечење” може да пружи само друштво, равноправни противник оностраних сила. Зато се благо мора симболички унети у колектив како би драгоцености остале „праве”.
Коментари
Постави коментар