ЛЕГЕНДЕ О ЗАКОПАНОМ БЛАГУ ЗАПАДНЕ СРБИЈЕ : МОДЕРНО ДОБА И ТРАГАЊЕ ЗА ЗАКОПАНИМ БЛАГОМ

Током највећег дела XIX века у Србији је употребљаван искључиво ковани новац. Све до 1868, када држава почиње да емитује сопствене металне (бакарне) паре, владало је право валутно шаренило. Употребљавано је чак 43 монета: 10 врста златног, 28 сребрног и пет бакарног новца. Србија 1875. почиње да кује сребрни, а 1879. и златни новац. План да се 1876. у оптицај пусти папирне банкноте није остварен, да би тек оснивањем Народне банке 1884. тај подухват успео, али после формирања значајних резерви злата. Народ није имао поверење у папирне паре, па су у банкама такве новчанице одмах мењали за злато, што је исцрпљивало државне резерве. Касније је почео да се емитује и новац који је имао сребрну подлогу. Био је то почетак стварања модерне државе, уобличавања платног система и све снажнијег увођења папирног новца који није могао да стекне поверење без могућности да се мења за племените метале. Србија је са златном подлогом покривала укупну масу папирног новца у висини од око 45%, да би 1914. покривеност износила чак 116%.

Развијен и стабилан финансијски систем био је новост за Србију, где се богатство традиционално чувало закопавањем у земљу. Злато је одлазило тамо одакле је и дошло, могло је да се заборави где је сакривено или да постане плен хајдука и похлепе комшија. Но, мит о злату је опстајао и није се гасио. Са стварањем банака и државне централне банке која емитује новчанице, све се променило. Богатство је постало ствар државне бриге, а вредност новца у папиру променљива и предмет игре неразумљивих и неухватљивих сила.

Када је држава 1915. године пропала, успостављена су „стара правила” везана за сакривање, тражење и отимање богатства (злата). Мале комитске дружине пружале су отпор окупатору, али је њихова делатност убрзо прерасла у хајдучију чији је циљ често био стицање злата, једине поуздане валуте у несигурно време. На почетку су новац, злато и драгоцености одузимали од сарадника окупатора, као што је радио хајдук Исидор Бајић из околине Чачка. Међутим, неки други људи у шуми проширивали би „посао”. За таква дела теретили су и самог Бајића који је деловао на простору од Сувобора и Маљена до Каблара и Овчара у западној Србији. Бајић је преживео рат, али је наставио хајдуковање и после ослобођења. Ухапшен је, а затворску казну издржавао је и са комунистима (Чолаковић, Пијаде). У устанку 1941. најпре је пришао четницима, потом се пасивизирао, мада је био симпатизер партизана, да би 1945. постао први послератни председник Општине Гојна Гора у епохи социјализма. Умро је 1957. године. Према сећањима његовог потомка Мијодрага Мија Бајића, Исидор му је као дечаку причао како је на чак 28 места сакрио „благо”. Многи његови јатаци касније су проналазили те драгоцености и „добро се обогатили”.

Када је у питању чачански крај у Првом светском рату, постоји и непроверена легенда у вези са скривањем предмета из Канцеларије ордена Краљевине Србије на овом простору. Наиме, приликом повлачења 1915. један мајор је на непознатом месту сакрио сва одликовања и остале предмете из своје надлежности на непознатом месту у околини Чачка. Пошто је овај мајор настрадао приликом повлачења преко Албаније, место где је сакрио драгоцености остало је прекривено тајном.

Ипак, и поред многих оваквих и сличних сећања, простор западне Србије никада није имао тако велике приповести о закопаном благу као источни делови заједничке земље. Локално српско становништво баштинило је снажна патриотска и ослободилачка осећања, испољавало спремност на буне и лично жртвовање с уверењем да су они и њихови преци заслужни за стварање државе Србије. Истовремено, то је била територија на којој су живели веома сиромашни сељаци на малом земљишном поседу. Био је то живот у „вечитој” оскудици.

То је, заправо, и један од разлога за планетарну популарност „прича о злату”. Наиме, у изразито сиромашним друштвима социјални статус тешко се мења, осим путем разбојништва или деловањем „натприродних сила”. Из народних прича је познато да се без такве помоћи благо, посебно злато, не може наћи. Из тих разлога у екстремно пауперизованим људским заједницама приче о проналаску закопаног блага често имају срећан крај. Проналазача без икаквих препрека и великих заплета очекују богатство и потпуна људска срећа. Код богатијих друштава није тако, јер се у стицању иметка више цени упоран и исцрпљујући рад. Зато се пронађено злато обично везује за „проклетство” и представља својеврстан „неморал”. Сличне негативне ставове према пронађеном благу могу имати и сиромашна друштва која не трпе нагли економски напредак својих чланова. Такве заједнице најчешће су заинтересоване за одржавање статичних односа у друштву, па се све промене осуђују, посебно ако се неко нагло обогати. Зато се у причама стално наглашава како копачима злата и њиховим породицама прети велика опасност, као и целој заједници у којој живе. Наглашавају се многи детаљи који говоре да се ископано благо и када се нађе (после огромних искушења) ипак губи и нестаје (варијанте су разнолике), чиме се цела заједница враћа у пробитно „хармонично” стање.

Такве приче веома су популарне и имају глобалну распрострањеност, па се у многим варијантама могу наћи и на простору западне Србије. Оне говоре како су имање, злато и богатство пролазни, а да је друштвени статус у заједници много важнија вредност. Злато се понекад појављује и као симбол избављења, враћања дугова и повратка на очински, частан патријархални живот, када је то злато и зарађено.

Највећи број села Србије између два светска рата живео је изван индустријске цивилизације која је споро продирала у аграрне заједнице. Народ заправо није ни знао за друге метале осим злата, сребра, бакра, гвожђа, олова, калаја и цинка. Племенити метали имали су посебно поштовање („највећа се цена даје злату, али га по селима најмање има”). На селу се није ни могло наћи пуно златног накита и новца. 

Злато је била реткост и предмет силне жудње. Девојке са низом дуката око врата биле су „на цени”, без обзира да ли су лепотице. Заправо, злато се није ни рачунало у накит, већ богатство које треба изложити да би се повећао углед такве личности у сеоском друштву. Накит је већином био од сребра, најчешће месингани, док је кићење биљем било најпопуларније. Постојали су сиромашни људи који никада у животу нису ни поседовали било који златни предмет: „Такви, кад би им ко пружио златан новац, не би га смели примити, бојећи се да није лажан.” 

Метал је сељацима увек био потребан, укључујући и злато, не само за подизање угледа, већ и за многе ритуалне радње. Постојало је веровање да би кроз жито, које се одвоји за семе, требало провући златан новац како би ново жито које расте на њиви било чисто. Богати сељаци понекад су дукатом даривали свештеника који свети славску водицу. Народ је веровао да на тај начин награђује попа и „купује здравље”. Зато се и давао златник, како би били здрави „као дукат”. Добијена освећена славска водица користила се за оздрављење болесника и освећење имања у нади да ће се спречити „штета”. Злато је било важно и за свадбене обичаје. Када се девојка „капарисала”, у богатијим селима давало се три до пет дуката, а када би се испросила даривани су накит и ниска златника.

Легенде о закопаном благу и чудесним бићима настајале су спонтано. У селу Корићани код Крагујевца постојао је један стари, скоро затрпани бунар, за који се по причи веровало да чува закопано благо и „да код њега за време лепе месечине играју виле”. Благо се могло најавити и у сну, а показати по пламену, чак кандилу које гори на таквом месту. Свакако да се скривено злато није могло наћи без магијских радњи, а оне су, нажалост, биле стално променљиве, флуидне и неухватљиве. Зато је веровање у постојање блага било тврдо и непоколебљиво.

Монетаризација злата укључила је овај метал у трговачке трансакције, а емитовање папирног новца преместило је злато у трезоре као облик „подлоге” и гаранције валуте која није у оптицају. „Митско” злато остало је „подлога” у народним веровањима, али све више у повлачењу испред стега модерне државе. Тако се злато све више „бирократизовало” и постајало предмет „обичне рачунице”. Стицање, чување и разметање богатством добило је нове видове, просторе и облике.

Милош Тимотијевић, „Митови и ритуали новије српске историје (15) : светлуцави метал жудње и престижа”, Политика, бр. 39678, 19. мај 2024, стр. 24.