ПОВОДОМ ГОДИШЊИЦЕ СМРТИ ВОЈВОДЕ СТЕПЕ СТЕПАНОВИЋА (1856 – 1929) : ДАН КАДА ЈЕ ЧАЧАК БИО СРЕДИШТЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Војвода Степа Степановић оставио је дубоки траг у колективној свести српског народа као војсковођа који је учествовао у свим ослободилачким ратовима (Први српско-турски рат 1876-1877, Други српско-турски рат 1877-1878, Српско-бугарски рат 1885, Први балкански рат 1912, Други балкански рат 1912, Први светски рат 1914-1918). Највише се памте победа на Церу 1914. и Добром пољу у пробоју Солунског фронта 1918. године. После пензионисања 1920. последње године живота провео је у Чачку. Преминуо је 27. априла, а сахрањен 30. априла 1929. у гробницу коју је изградио о сопственом трошку.

Последњих девет година живота војвода Степа провео у Чачку. Живео је веома скромно и повучено у кући своје жене Јелене (1861-1943) са којом је добио ћерке Милицу и Даницу. Због болести није присуствовао прослави десетогодишњице победе у Церској бици 1924, и ретко се појављивао у јавности.

Велика напрезања у животу и сви ратови у којима је учествовао од 1876. до краја 1918. године оставили свој траг. Почетком 1929. здравље војводе Степе Степановића озбиљно се погоршало, тако да је половином априла било јасно да неће дуго живети. Преминуо је 27. априла, а сахрана је заказана за 30. април 1929. године. Иначе, у Кумодражу, војводином родном селу код Београда, у то време била су жива Степина  браћа Јован стар 80, и Марко стар 77 година.

На вест о војводиној смрти људи су непрестано долазили да се поклоне преминулом јунаку. Тако је било и током целе ноћи 28/29. априла, као и следећег дана. Поред породице, Степине удовице, две ћерке, зета генерала Јовице Јовичића (1877-1949) и унука, у почасној стражи испред војске у Чачку били су присутни  потпуковник Ђоковић и капетан Богдановић, као и многи други официри.

Рано ујутро 29. априла војводино тело је премештено у цркву Светог Вазнесења Христовог у Чачку. Пред црквом ковчег су дочекали четници из Удружења „Карађорђе” из Крагујевца, Соколи и војници. Унутрашњост храма прекривена је црним драперијама у знак жалости, а поред војводиног ковчега упаљена је свећа и непрестано је смењивана почасна стража чланова Сокола, војника и четника. По заповести жичког епископа Јефрема Бојовића (1851-1933) свештеници су сваког сата држали помен покојнику. Већ од девет сати ујутро 29. априла 1929. кренуло је организовано поклоњење војводи. Најпре ђака Гимназије са директором,  а затим свих чиновника, грађана, сељака.

Војвода није желео да се од његове сахране прави велика помпа, јер је живео веома скромно, па је и сам о свом трошку уредио породичну гробницу. Држава је ипак организовала Одбор за сахрану на челу са генералом Милисавом Антонијевићем (1883-1958), рођеним Чачанином.

Већ увече 29. априла, током ноћи и у рано јутро следећег дана у Чачак су дошли многи војници са официрима из околних гарнизона. Краљева гарда са оркестром и питомци Војне школе из Београда, ескадрон коњице из Смедеревске Паланке, дивизион артиљерије из Краљева, пешадија из Ваљева, ескадрила авиона, командати армијских области и дивизија, генерали и један адмирал из Београда.

Велики број званичних делегација из Војводине, са Космета, Јужне Србије (Македоније), Рашке области (Санџака), Босне, Херцеговине, поједине делегације из Далмације, Славоније, Хрватске и Словеније, много „обичног света” из целе Србије и нарочито пуно сељака из западне Србије и Шумадије, дошло је на војводину сахрану. Мноштво аутомобила и специјалних возова из Новог Сада, Београда и Сарајева стигло је у Чачак тога дана. Процењивало се да је у варош дошло до 10.000 људи из целе Југославије.

Допутовао је и патријарх Димитрије (1846-1930), министар војске генерал Стеван Хаџић (1868-1931), министри Корошец, Дринковић, пуно бивших министара и народних посланика, високих официра, војне делегације амбасада Француске, Белгије, Велике Британије, САД, Италије, Пољске, Чехословачке, Румуније и Грчке.

Долазак краља Александра Карађорђевића (1888-1934) очекивао се већ у 11 сати, али југословенски владар је допутовао аутомобилом тек 14 сати, непосредно пошто је почело опело у цркви. Његов долазак у Чачак најавио је прелет ескадриле авиона.

Иначе, краљ Александар Карађорђевић никада пре нити касније није званично посетио Чачак (приватне посете су постојале), као и његов брат од стрица кнез Павле и наследник на престолу Југославије син Петар II Карађорђевић. За разлику од свих претходних владара Србије у 19. и са почетка 20. века. Заправо, од свечаног доласка краља Петра Првог из 1904. године, Чачак на тај званичан начин нису посећивали владари Србије и Југославије.

После опела преминулом војводи Степи Степановићу краљ се није обратио присутнима нити је одржао говор за разлику од патријарха Димитрија који је говорио о Степиној скромности, а министар војске генерал Хаџић о богатој војној каријери. 

Потом је формирана поворка. На челу су ношени крст и кољиво, а иза је корачало 11 официра са војводиним одликовањима на јастучићима. Биле су ту многе делегације, високо свештенство иза којих је био ковчег кога су пратили војни питомци. Иза је корачала породица, после ње краљ, па чланови владе, страни војни представници, генерали и многи други. Када је поворка дуга преко два километра излазила из Чачка према гробљу, њен крај био је код цркве. До војводине гробнице ходало се преко једног сата.

Када је ковчег стигао на гробље, војници су испалили свечани плотун. После молитве епископа и свештеника краљ се поздравио са породицом, сео у аутомобил и отишао са гробља у правцу Крушевца. За њим су отишли многи министри и војни представници страних амбасада, недочекавши да се спусти војводино тело у припремљену гробницу.

Уследили су многи поздравни говори, а ковчег су положили адмирал Прица, генерали Антонијевић и Цоловић, Мома Станковић и Раша Гавровић из Чачка. Каменорезац и вајар Оскар Барбеља из Чачка сместио је по војводиној жељи ковчег са десне стране и затворио гробницу. Тада су многи отишли са гробља, породица је дуго остала, а најдуже многи сељаци. 

Никада пре нити касније Чачак није имао свеченији, достојанственији и масовнији погребни спровод, нити је варош у једном дану посетиле тако пуно личности које су се налазиле високо у друштвеној хијерархији.

Гроб и споменик војводи Степи Степановићу потом је постао једно од најистакнутијих симбола Чачка, који је организовано и масовно посећиван сваке године до почетка Другог светског рата. За разлику од многих других традиција, сећање на војводу Степу није нестало за време социјализма, да би током транзиције у последње четири деценије добило нову снагу и симболику, укључујући и одлуку Владе Републике Србије да 27. април, датум смрти војводе Степе, званично уврсти у званичан Календар обележавања историјских догађаја ослободилачких ратова Србије.

ОДЛИКОВАЊА ВОЈВОДЕ СТЕПЕ СТЕПАНОВИЋА

Домаћа:

Орден Карађорђеве звезде са мачевима првог, трећег и четвртог реда

Орден Карађорђеве звезде трећег и четвртог реда

Орден Белог орла са мачевима трећег реда

Орден Белог орла трећег и четвртог реда

Орден Таковског крста са мачевима петог реда

Орден Таковског крста другог, трећег и четвртог реда

Орден Светог Саве првог реда

Златна и Сребрна медаља за храброст

Медаља за војничке врлине

Споменице ратова: 1876–1878, 1885–1886, 1912–1913, и 1914–1918.

Споменица Краља Петра Првог

Албанска споменица

Страна:

Руска – Орден Св Станислава са мачевима трећег реда

Орден Св. Станислава првог реда

Орден Светог Ђорђа четвртог реда

Црногорска – Орден Данила Првог

Медаља Милоша Обилића

Француска – Орден легије части четвртог реда

Енглеска – Орден Бата другог и трећег реда,

       Медаља за храброст другог реда

Италијанска – Орден круне првог реда

Грчка – Орден Св. Спаситеља првог реда

Милош Тимотијевић, „Поводом годишњице смрти војводе Степе Степановића (1856-1929) : дан, када је Чачак био средишта Југославије”, Чачански глас, бр. 16, 26. април 2024, стр. 24-25.