ХИТЛЕР, НЕМАЧКЕ ПОДМОРНИЦЕ И ГУМЕНИ ОПАНЦИ : ДИВЕРЗИЈА ЈВуО У РУДНИКУ АНТИМОНА У СЕЛУ ЛИСА 1942. ГОДИНЕ

 Руда антимона

Простор Србије увек је био богат рудама које се експлоатишу од праисторијских времена. Античко доба и доминација Римског царства убрзала је тај процес, који је свој сјај показао током средњовековне српске државе. Обнова рударства постала је посебно посебно значајна у модерно доба, чему је велики добринос дала и војна технологија.

 СРПСКЕ РУДЕ И ПРОИЗВОДЊА БАТЕРИЈА ЗА НЕМАЧКЕ ПОДМОРНИЦЕ

Немачке подморнице имале су значајну улогу у борбама на Атлантику 1942. године током Другог светског рата. Стратегија неограниченог подморничког рата требало је да пресече савезничке поморске линије снабдевања, и доток кључних сировина и материјала из Северне Америке у Велику Британију и Совјетски Савез.

Почетак 1942. био је нарочито тежак за савезнике, са високим губицима бродова и терета. Ипак, крајем 1942. и почетком 1943. године, савезници су почели да примењују боље организованије и ефикасније противподморничке мере, што је постепено смањивало ефикасност немачких подморница, које су и даље остале опасне. 

Подморнице су биле технолошки напредне машине које су за своје функционисање користиле батерије са легуром олово-антимона. Такве батерије биле су веома поуздане и дуготрајне, са високом отпорношћу на корозију, што је продужавало њихов радни век. Употреба антимона у батеријама омогућила је боље електрохемијске перформансе, укључујући стабилнији напон и капацитет. Могле су да складиште већу количину енергије у мањем простору, што је било од суштинског значаја за ефикасно функционисање подморница, које су погон на батерије користиле у режиму пловидбе испод површине воде.

Немачке подморнице из доба Другог светског рата

ВАЖНОСТ РУДНИКА АНТИМОНА У СРБИЈИ

Југославија је између два светска рата била највећи европски и четврти светски произвођач антимона. Конкретно, рудници антимона у Србији (Крупањ, Зајача, Бујановац и Лиса) давали су пред Други светски рат 40% европске производње овог метала. Током рата, рудници антимона у Србији задовољавали су повремено чак 62% немачких потреба за овим металом.

Примера ради, од 4.200 тона антимона употребљеног у Немачкој индустрији 1942. године, 1.076 тона произведено је у српским рудницима. За 1943. планирано је повећање експлоатације из српских рудника на 3.025 тона, чиме би се покрило 52,4% немачких потреба у овом металу у том тренутку.

Због ратних операција током устанка у Србији само је рудник у Лиси непрекидно радио. Његова важност била је уочљива и у предратном периоду. Производња се кретала од 839 тона 1935. године, преко рекордних 2.971 тона 1938.  до 2.522 тона 1940. године, када рудник преузимају Немци. Пред Други светски рат рудник и топионица у Лиси запошљавали су 300 радника. Немци су планирали да изграде жичару, топионицу са три конвертора и две пећи са пламеницима, са месечном производњом од 20 до 25 тона. Због важности рудник је уживао посебну заштиту немачке војске, радио је скоро непрестано током целе окупације, са значајном производњом која је у мају 1942. износила 43, у јуну 60, јулу 61, августу 65, септембру 45 тона.

ЗНАЧАЈ СРБИЈЕ У НЕМАЧКОЈ СРАТЕГИЈИ У ЈЕСЕН 1942. ГОДИНЕ

Због ситуације на Афричком фронту 1942, где су савезничке снаге на прилазима Александрији поразиле Ромелов експедициони корпус, порастао је значај балканског ратишта за Немце. Акција против генерала Михаиловића на подручју Србије постала је приоритет јер су Немци били свесни да је и минимално постојање Михаиловићеве организације за њих потенцијална велика опасност, јер је увек постојала могућност за устанак у случају пораза нациста на великим фронтовима.

Током лета 1942. планови за елиминацију равногораца разматрани су у самом врху Трећег Рајха. За рад на терену требало је да се употреби новоформирана VII брдска СС дивизија „Принц Еуген“. Припреме за премештање нове СС дивизије из Баната у реон Ужице–Чачак–Краљево–Рашка–Косовска Митровица почеле су 16. августа, а пребацивање је завршено у току септембра 1942. године. Поред основног задатка осигурања југозападне Србије, СС дивизија „Прин Еуген“ добила је 24. септембра 1942. наредбу да преузму контролу области око планине Рудник и Равне горе. Ипак, главна оштрица напада СС дивизије према снагама генерала Михаиловића усмерена је 12. октобра 1942. на Копаоник, при чему је код војника подстицана суровост према српском становништву. Немци су током акције против снага ЈВуО на Копаонику извршили неколико великих и страшних масакара. Током ове важне операције у Краљево је 18. октобра 1942. дошао Хајнрих Химлер (највероватије је свратио и до Чачка), што је говорило о озбиљности акције коју су спроводили нацисти. Отворена репресија као начин дисциплиновања и пацификације српског становништва био је приоритетни циљ немачке окупације.

Европа и Медитеран 1942- године

ДИВЕРЗИЈА ЈВуО НА РУДНИК АНТИМОНА У ЛИСИ ОКТОБРА 1942. ГОДИНЕ

Иако је ЈВуО током окупције настојала да избегне веће сукобе са Немцима, јер би такве акције условиле масовне одмазде, до мањих борби ипак је долазило. Понекад су сукоби имали необичну мотивацију. Осим што им је недостајало оружја и муниције, равногорци нису поседовали ни униформе, па чак ни обућу. Војници су лети и могли да буду босих ногу, али са првим хладнијим данима тај проблем постајао би веома озбиљан. У сиромашнијим крајевима нису имали могућности да направе ни опанке. 

Тако је поручник ЈВуО Дачо Симовић на подручју Дргагачева почетком октобра 1942. молио капетана Вучковића да му из Таковског среза, богатијег подручја из перспективе Драгачева, достави бар сто пари опанака. Симовић је имао и алтернативни предлог за решавање овог проблема. Обућа је могла да се направи и од гуме, а за „сировину“ је требало да послужи велики погонски каиш (100 м дугачак и 1 м широк) из рудника антимона у селу Лиса. Рудник у то време није обезбеђивало много чувара, и то су били углавном Руси белогардејци. 

Капетан Звонко Вучковић са америчким авијатичарима 1944.

Капетан Вучковић прихватио је предлог поручника Симовића и аација је могла да почне. Равногорци су у ноћи између 15. и 16. октобра 1942, по мрклом мраку између 23,30 и 01,00 часова, упали у рудник антимона у Лиси. Пре тога извршене су „припреме”, добро су напили Русе како би избегли жртве у евентуалној борби, а малобројна немачка посада у руднику није била у стању да им се одупре. Током напада ЈВуО Руси су само симулирали борбу пуцајући у ваздух, како их Немци не би оптужили да су били саучесници у диверзији. 

Кад су заузели рудник, четницу су сакупили све присутне раднике у фабричку зграду где се налазе пећи, одузели им исправе, а затим их истерали из круга фабрике. Радницима је наређено, под претњом смртне казне, да пребегну у шуму. После тога централна зграда фабрике, магацин и електрична централа поливени су сировим уљем и запаљени. Централна управна зграда до темеља је изгорела, остале грађевине као и постројења за прераду руде само делимично. Погонски каиш због кога је напад и организован лако је скинут са машина и однет у шуму, а рудник антимона престао је да ради.

 Пошто је рудник у Лиси био веома важан за немачку ратну привреду, за диверзију се заинтересовао и Хитлер, уз енергично тражење објашњења узрока недовољне заштите рудника, као и строге захтеве да се изнесу јасни предлози за будуће мере обезбеђења. Тако је немачка окупациона управа због напада на рудник у Лиси наредила још строжу организацију командовања у целој Србији. Напад на рудник антимона регистровале су и британске обавештајне службе, као пример активности снага генерала Михаиловића на терену западне Србије, и акцију која је наљутила Хитлера.

Изглед рудника у Лиси после Другог светског рата

ГУМЕНИ ОПАНЦИ И ОДМАЗДЕ ОКУПАТОРА

Због обустављене производње антимона Немци су покренули репресалије, претресе и хапшења на територији Драгачева. Запалили су седам домова у Котражи, а затим повели са собом десет људи које су убрзо стрељали крај Моравице, на простору између Буковице и Ивањице. Равногорци су имали податке о 32 стрељана лица, као и о плановима окупатора да спали 300 кућа. Немци су претили стрељањем 100 људи за сваку евентуалну акцију онеспособљавања пруге која је водила до рудника, а за оштећење моста претили су стрељањем 50 људи.

Равногорци нису намеравали да изазивају сам врх нацистичке Немачке, нити да улазе у веће сукобе са окупатором који је спроводио сурове одмазде. Дугачки погонски каиш убрзо је „претворен“ у обућу – гумене опанке, које су користили сељаци, припадници ЈВуО на простору Драгачева. Био је то и главни траг за немачке агенте. Убрзо је један немачки достављач на пијаци у Пожеги приметио два сељака из Лисе са необично дебелим ђоновима на опанцима. Било је јасно како су набавили обућу и са киме сарађују. Сељаци су одмах ухапшени, а затим и стрељани. 

Интереси немачке ратне индустрије нису смели да се доводе у питање. Немци су око Божића 1943. донели нови каиш у Рудник Лиса, тако да је производња антимона обновљена. Крајем 1943. рудник није радио пуном снагом због напада партизана. Иако су борбе са партизанима у близини рудника настављене и почетком следеће 1944. године, производња није ометана, али се јако смањио број радника. Производња је ипак постојала, тако да је у мају 1944. произведено 40 тона метала, у јуну  77 тона, а у јулу  90 тона. 

Равногорци нису поновили напад на рудник. Почетком децембра 1943. генерал Михаиловић имао је намеру да на предлог америчке војне мисије нападне рудник у Лиси који је у то време давао 12 тона антимона месечно од 460 које су Немци добављали из целе окупиране Европе. 

Међутим, британски обавештајуни центар у Каиру забранио је ову акцију која је могла да потврди лојалност генерала Михаиловића западним савезницима, баш у тренутку када је Черчил инсистирао да се ЈВуО због пасивности у борби против окупатора одбаци у корист Тита и партизана. Али, то је једна друга прича.

Из књиге: Милош Тимотијевић, Звонко Вучковић : ратна биографија (1941–1944) : расправа о проблемима прошлости и садашњости (Београд : Службени гласник, 2015)