ВОЈНИЧКА ПЕСМА [одломак]Наредник Јуни постројио војнике.Он, шарен, буди камене споменике.И наређује да крену у шуму незаборава.Па бркови вијорни гуслају старо писмо:Војевали смо храбро, предали се нисмо.Наредник Јуни постројио војнике.Бранко В. Радичевић, 1969.
СПОМЕНИК НА ТЕКЕРИШУ
Ратни планови и мобилизација аустроугарске и српске војске 1914.
Комплетан аустроугарски ратни план за рат против Србије обликован још 1907, додатно је дорађен 1909. године. Када је 25. јула 1914. у 19,15 часова у Беч стигао негативни одговор одговор Српске владе на ултиматум, Аустроугарска је већ у 21 час објавила мобилизацију. Целокупна аустроугарска армија имала је 1914. око 1.470.000 војника. Груписање аустроугарских снага на Дрини започело је 30. јула 1914. године.
Ратни план Србије настао је 1908. у време аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, када је постојала реална опасност да и Србија буде нападнута. Основна идеја српског плана била је „држати се одбране, док се политичка и стратегијска ситуација не разјасне, а тада дејствовати према ситуацији“. Српска војска није очекивало главни удар непријатеља са Дрине, већ преко Саве и Дунава.
У одсуству војводе Путника општу мобилизацију српске војске 1914. организовао је генерал Степа Степановић. Мобилизација је извршена од 26. до 30. јула, а концентрација од 31. јула до 9. августа 1914. године. Мобилисано је око 250.000 оперативне и 150.000 резервне војске. Многи нису имали сву опрему, а оскудевало се и у пушкама и артиљеријској муницији. Међутим морал је био висок, мотивисан свешћу о важности заштите националне слободе и државне независности.
Први сукоби и распоред снага пред почетак Церске битке
Аутроугарска је главнину својих снага за рат против Србије сконцентрисала на Дрини. Пета армија генерала Франка на простору Бијељина–Зворник, 6. армија генерала Поћорека (истовремено и команданта аустроугарске Балканске војске) на простору Власеница–Рогатица–Калиновик–Сарајево, док је 2. армија генерала Ермолија у Срему имала задатак да демонстративно напада према Шапцу, Обреновцу и Београду, с циљем везивања српских снага, све док не крене на фронт преме Русији.
Генерал Поћорек наредио је 5. армији да у зору 12. августа 1914. пређе Дрину и до 18. августа заузме Ваљево, и да 6. армија крене у офанзиву према Ужицу, Увцу и Пљевљима у Црној Гори. Заправо, Поћорек је желео да за 18. август, рођендан цара Фрање Јосифа, извојује прву велику победу. Напад је отпочео, али 5. армија није успела да достигне предвиђене положаје на Лешничким и Лозничким висовима на десној обали Дрине услед упорног отпора српске војске.
После преласка непријатељских снага преко Дрине, српска Врховна команда наредила је постепено прегруписавање својих снага. Тако се Друга армија генерала Степе Степановића пребацила са терена Аранђеловца и Лазаревца према северозападној Србији. Био је то усиљен марш организован по великој августовској врућини. Задатак 3. армије био је да што дуже задржава аустроугарске снаге у долини Јадра, док је 1. армија чинила стратегијску резерву.
Аустроугарска 5. армија није брзо напредовала, и после огорчених борби тек је 14. августа завршила прелаз Дрине. Истог дана кренула је у наступање на Лешничком и Лозничком правцу, да би потом наставила продор у правцу планине Цер.
Злочини аустроугарске војске, село Грушић, Поцерина, Шабачки округ, 17. август 1914.
Напад Аустроугарске није био усмерен само на уништење српске војске, већ и кажњавање српског народа. Иако је аустроугарска војска у првом налету у Србији боравила свега 12 дана, успела је да убије око 4.000 стараца, жена, деце и заробљених војника, често на изразито зверски начин, уз многе паљевине, пљачку, појединачна и масовна силовања, одвођење мушкараца, жена и деце у логоре. На стотине кућа је спаљено, без икаквог војног разлога и тактичке потребе. Такви поступци унапред су планирани, а од аустроугарских војника војника се тражила суровост и безобзирност. Србија је морала да се бори не само за очување државне независности, већ и биолошки опстанак српског народа.
Долазак Друге армије генерала Степе Степановића на положај испред планине Цер
Врховна команда најпре је наредила 2. армији да убрзано наступа према Шапцу, како би се уништио непријатељски мостобран. Међутим, док је трајао марш 14. августа 1914. наређење је промењено, и 2. армија је усмерена на бок непријатељских снага које су све снажније наступале долином Јадра. Не треба скривати да је аустроугарска војска дисциплиновано испуњавала наређења својих команданата, и да су у њеном саставу осим Аустријанаца, Мађара, Чеха, Словака били и јужнословенски народи: Словенци, Хрвати, Бошњаци, али и Срби. Сви они заједно жестоко су нападали српску војску, а поједини су учествовали и у терору над цивилним становништвом.
Борбе на Церу нису се водиле из раније утврђених положаја. Била је то битка у сусрету две војске, где је маневарска способност стварала предност. Тако је командант 2. армије генерал Степа Степановић 15. августа наредио Коњичкој дивизији да избије на линију Шабац-Лешница, a Шумадијској дивизији првог позива да заузме Шабац, односно да организује одбрану ако не успе у том задатку.
Комбинована дивизија првог позива добила је задатак да наступа ка Текеришу и потом долином Лешнице удари у бок непријатеља, а Моравска дивизија првог позива да такође наступа ка Текеришу, а одатле гребеном Иверка крене ка Обрежу, с циљем напада на непријатељски бок у долини Јадра.
Бој на Текеришу : први дан Церске битке 16. августа 1914.
Генерал Степановић брзо је уочио значај Цера за ратне операције, али српска војска није знала да се на планини већ налазе делови аустроугарског 8. корпуса. Комбинована српска дивизија заморена претходним 30-то часовним маршевањем требала је да у току ноћи 15/16. августа заузме Косанин Град на Церу, јер је од тог напад зависила целокупна планирана операција.
Српски војници стигли су на положаје код Текериша ноћу, док је беснела летња олуја и падала јака киша која је раскаљала сеоске путеве, што је додатно отежало напад. На почетку битке уопште нису били свесни снаге непријатеља на овом простору, где су се сукобили са трупама десне колоне аустроугарске 21. ланвдверске дивизије и 9. пешадијске дивизије. Огорчене борбе вођене су целу ноћ, а у битку су, са обе стране, увођене јединице онако како су пристизале.
У тој страшној, мрачној ноћи, после великог пљуска и севања муња, отпочеле су страховите борбе прса у прса на бајонет, које су трајале све до зоре. Мрак су испуњавали рески шумови бајонета који су пробадали месо и ломили кости, нешто јачи тупи ударци кундака и рвање две војске праћено избезумљеним крицима.
Поједини српски пукови били су преполовљени, али су остајали на месту борбе, без повлачења. Читаву ноћ планина Цер се проламала од грмљаве громова, али и треска бомби, артиљеријске и пушчане паљбе, урлика ратника и јаука рањеника.
Борбе су трајале и по дану током 16. августа, када је на Комбиновану дивизију која је организовала своје војнике на источним падинама Цера, и припремала се за даља дејства. Изненадни напад аустроугарске 9. дивизије, која је неопажено избила из долине Лешнице, произвело је кризу код српских трупа. Велика погибија условила је појаву страха, што је условило повлачење. Нису сви могли да буду хероји. Долазак генерала Степе Степановића на бојиште условио је повратак дисциплине и подизање морала, а српске снаге су уз велике жртве одбиле нападе непријатеља. Истовремено Коњичка дивизија је из правца Мачве гонила непријатеља ка Тројану.
Дим од артиљеријске и пушчане паљбе ширио се бојиштем, које је све до касно у ноћ било поприште ужасне битке која је однела много живота. Људска крв била је на све тране, а падине Цера испуниле су се мртвим телима. За неколико дана то су по великој летњој врућини постале надувене и усмрделе људске лешине, које су ужасним сладуњавим задахом распадања испуниле ваздух на целој планини.
На Церу су се сукобиле приближно једнаке снаге, али српска војска боље се снашла и разбила је главнину аустроугарске солдатеске која је већ после 16. августа делимично кренула у повлачење ка Дрини.
Бој код Текериша ноћу између 15/16. и током 16. августа 1914. био је почетак чувене Церске битке. Само у овом боју српске снаге изгубиле су 45 официра и 2.720 подофицира и војника (убијени, рањени, нестали, заробљени), односно половину официрског и трећину борачког састава. Губици аустроугарске били су још већи.
Борбе од 17. до 20. августа 1914. и победа српске војске у Бици на Церу
Битка није решена после Боја на Текеришу. Церска ударна група – Комбинована и Моравска дивизија првог позива водила је током 17. и 18. августа даноноћне борбе са аустроугарском 9. дивизијом са променљивим успехом. Зато је српска Врховна команда одлучила да Церској ударној групи дода Тимочку дивизију првог позива, која је 17. августа усиљеним маршем из Лазаревца кренула у правцу Цера.
У то време аустругарске снаге нападале су српску војску на Церу, нарочито на левом крилу. И стање на фронту српске 3. армије било је критично, јер је снажно нападао 13. аустроугарски загребачки корпус правцем према Завлаци.
По великом пљуску и правој временској непогоди Комбинована дивизија је током ноћи 18. августа и даље водила страшне борбе. Јужно од Цера аустроугарски 13. загребачки корпус жестоко је наступао долином Јадра и једном тренутку је успео да пресече везу између 3. и 2. српске армије. Захваљујући помоћи српске Моравске дивизије другог позива, која је одмах дејствовала после 36 сати марша, 3. армија је повратила положаје.
Четврти дан битке 19. августа био је пресудан. Моравска дивизија првог позива и Комбинована дивизија заузеле су пред зору Косанин град на Церу, а нешто касније положаје према Иверку. Био је то последњи дан велике борбе, јер је аустроугарска 9. дивизија у поподневним часовима почела повлачење према Дрини. То је угрозило бок и позадину 13. загребачког аустроугарског корпуса, који се у ноћи 19/20. августа повукао из Србије без борбе. Током 20. августа комплетна 5. аустроугарска армија била је у општем повлачењу. Српске трупе заморене и исцрпљене дугим маршевима и непрекидним петодневним борбама нису биле у стању да предузму гоњење и да потпуно униште деморалисаног непријатеља.
Жене помажу српској војсци да извуче топове на положаје
Испоставило се да аустроугарски напад неће бити лагана парадна шетња уз полицијско кажњавање непослушног српског народа. Ниподаштавање мале, сиромашне и технолошки заостале Србије била само надмена колонијално-империјална пропагандна порука за аустроугарске војнике, који су током Битке на Церу осетили сву страхоту хладног задаха смрти.
Преко Дрине су се повукле јединице 5. армије док се 4. корпус, који се налазио испред Шумадијске дивизије I позива, повукао на леву обалу Саве, а у Шапцу је још увек остала 29. аустроугарска дивизија. Коначно, 24. августа 1914. српска војска истерала све аустроугарске снаге из Шапца. После 12 дана огорчених борби у Србији није било непријатељских војника. Тако се завршила Церска битка.
Помрачење сунца током Церске битке 21. августа 1914.
Помрачења сунца од давнина су имала непорецив симболички значај у многим културама широм света. Ова астрономска појава често је тумачена као знамење, предзнак или упозорење. У контексту ратних дејстава, помрачења сунца су посебно интересантна јер су их многи тумачили као најаву пропасти или знак божанске интервенције.
Још у древним античким цивилизацијама помрачења сунца доживљавана су као застрашујући догађаји који указују на катастрофе. У модернијим временима помрачења сунца задржала су стари симболички значај, мада је научно објашњење ове појаве широко прихваћено. Ипак, и даље постоје примери где се помрачења тумаче као важна знамења, нарочито у вези са значајним историјским догађајима као што су војни сукоби.
На самом завршетку Церске битке, током 21. августа 1914, настало је тотално помрачење сунца које се у пуном обиму могло видети на простору данашње Белорусије и Украјине, тада у саставу Руског царства. У Србији је помрачење сунца није било потпуно (око 80%), и трајало је од 12.27, до 15.01 сати по средњеевропском времену. Европска и српска штампа регистровале су ову астрономску појаву, а новинари су покушавали да укажу на знамените догађаје из прошлости који су најављени помрачењима сунца.
Нове и још крвавије борбе 1914. нису дозвољавале да се пролазном помрачењу сунца у јавности да неки већи мистични значај. Међутим, испоставило се да је помрачење сунца заиста била најава пропасти надмене Аустроугарске државе, која је августа 1914. намеравала да потпуно уништи Србију.
Обострани губици и значај победе српске војске на Церу 1914.
У Бици на Церу учествовале су приближно једнаке снаге: око 200.000 аустроугарских војника и око 180.000 српских. Материјално и технички добро опремљена и модерно наоружана аустроугарска војска, која је кренула у казнену експедицију против српског народа, претрпела је велики пораз. Малобројнија и слабије наоружана српска војска имала је виши морал и искуство у ратовању, што је уз велико жртвовање донело победу.
Српска војска изгубила је 250 официра и 16.045 подофицира и војника од којих је погинуло 54 официра и 2.053 подофицира и војника. Рањено је 194 официра и 11.325 подофицира и војника. Нестало је 11 официра и 2.667 подофицира и војника. Српска војска имала је чак 12% губитака од свих снага које су ангажовале у овим борбама.
Аустроугарска војска је имала око 23.000 погинулих и рањених официра, подофицира и војника и око 4.500 заробљених. У свом повлачењу оставила је и знатан ратни плен. Оно што је много важније, после Церске битке пољуљао се морал аустроугарске војске.
Церска битка била је прва велика победа Србије у Првом светском рату, која је уједно била и прва победа Савезника. Ова сјајна српска победа остварена без помоћи Савезника, у време када је за Француску и Русију ситуација фронту била неповољна. Аустроугарска 2. армија заузета борбама са српском војском током Битке на Церу закаснила је да изврши свој примарни задатак и учествује у завршној фази операције у Галицији, што је знатно олакшало положај руске војске. Србија је тако подигла свој углед код Савезника и показала да на њена војску треба рачунати.
Истовремено пораз аустроугарске војске негативно се одразио на њен морал пред операције против руске војске у Галицији. Упоредо са тим победа српске војске је утицала да Бугарска одложи планирани рат против Србије и сила Антанте, а Грчка и Румунија дефинитивно су одбиле аустро-немачки план о стварању савеза са Бугарском и Турском против Србије и Антанте.
Војвода Степа Степановић
На крају генерал Степа Степановић је за успешно командовање у борбама на Церу 1914. добио чин војводе, највише звање у српској војсци. Вештина у маневрисању великим војним јединицама, правовремена наређења и лично учешће у борбама у близини линије ватре када је то било најкритичније, допринели су хероизацији лика војводе Степе. Истовремено, патња, херојство и жртве које је поднео српски народ у овим борбама никада нису заборављени, као и зверства агресора.
Борбе су настављене после Церске битке, све до краја 1914, у којима је било и војних грешака и пропуста српске стране у рату, што је повремено условило велике и непотребне жртве. Аустроугарска није променила свој расистички став према српском народу, и праксу одмазди према цивилном становништву. Крваво ратно коло је настављено. Велика страдања показала су да слобода има високу цену, али и да је за мале земље и народе још већа мудрост избећи или одложити сукобе.
Милош Тимотијевић
Скраћена верзија текста објављена је у „Чачанском гласу” 16. августа 2024. године: Милош Тимотијевић, „Битка на Церу 1914. и војвода Степа Степановић”, Чачански глас, бр. 32, 16. август 2024, стр. 24-25.
Коментари
Постави коментар