СПОМЕНИК НАДЕЖДЕ ПЕТРОВИЋ У ЧАЧКУ : ДЕЛО ВАЈАРА ИВАНА МЕШТРОВИЋА ИЗ 1955. ГОДИНЕ

 

Јавни споменици представљају неизоставне симболе сваког града, по којима се он препознаје и памти. Порука уметника, исказана кроз имагинацију преточену у скулптуре или конструкције, снажно утиче на колективну свест. Споменик сликарки Надежди Петровић (1873–1915), по којој ће трг у средишту Чачка ускоро добити име, свакако припада тим обележјима која су већ постала део националне баштине.

Оснивање Народног музеја у Чачку 1952. и почетак културног пребражаја града

Један од начина  којим је могуће пратити цивилизацијски ход једног насеља, његово напредовање или назадовање, напоре да град постане естетски пријатније и складније место за живот, јесте и анализа подизања јавних споменика. Они су несумњиво незаобилазан симбол преношења традиција и „место сећања” које је одређена заједница  предвидела за будуће генерације.

Чачак је средином XX века свој велики културни преображај доживео оснивањем низа установа културе. Прво је основан Архив  1948. а недуго затим и Музеј 1952. године. Центар ликовног и културног живота вароши у то време одвијао се у Народном музеју у Чачку. 

Истовремено променио се однос и према изградњи јавних споменика у граду.  Поводом јубилеја осамдесетогодишњице рођења Надежде Петровић из круга људи блиских Музеју у Чачку родила се и идеја о подизању споменика значајним уметницима и другим личностима који су рођени у Чачку. Надежда Петровић била је прва особа којој је намењено споменичко обележје.

Било је то време када се очекивао завршетак монументалног соц-реалистичког споменика у центру града, и када су прављени планови да се за 150 година од Другог српског устанка постојећем споменику на Љубићу постави рељеф приказа погибије Танаска Рајића. Постојао је и план да се осим Надежди Петровић подигну обележја Владиславу Петковићу Дису, Стевану Луковићу и многим другим личностима.

 

Вајар Иван Мештровић и Надежда Петровић

Управа Народног музеја у Чачку и руководство Општине Чачак имали су 1954. довољно храбрости и одлучности да се за реализацију споменика Надежди Петровић обрате вајару Ивану Мештровићу, који је тада живео у Америци. Време је показало да је овај позив имао далекосежни значај за културни преображај града.

Позив није био случајан, јер су Надежда Петровић и Иван Мештровић (1883-1962) били блиски пријатељи и сарадници, како у уметности, тако и на пољу националног ослобођења и уједињења јужнословенских народа. Надежда је о Мештровићевим делима увек говорила само у суперлативима. Њихова сарадња започела је још током Прве југословенске изложбе организоване 1904. у Београду, када је Мештровић имао свега 21 годину, а његова дела још нису имала све карактеристике по којима је касније постао познат.

Иван Мештровић је захваљујући свом уметничком раду половином XX постао признати светски вајар, али није желео да се врати у комунистичку Југославију. Из усташког затвора у Загребу изашао је 1942. захваљујући помоћи Римокатоличке цркве, отишао је у Италију, да би од 1947. живео у САД, где је постао професор вајарства најпре на Универзитету у Сиракузи, а од 1955. на Универзитету Нотр Дам у Саут Бенту (Индијана). Америчко држављанство добио је 1954. године. До краја живота боравио је у САД.

Подизање споменика Надежди Петровић у Чачку 1955. године

Председник Музејског савета Вук Петронијевић упутио је 12. јануара 1954. године писмо Ивану Мештровићу у САД са молбом да помогне идеји подизања споменика Надежди Петровић у Чачку. У свом обраћању Петронијевић је ову идеју темељио на сарадњи и заједничком раду Мештровића са Надеждом, како на уметничком тако и на политичком пољу пре Првог светског рата, у нади да ће прихватити молбу за вајање споменика, подсећајући уметника да би то био први његов рад у унутрашњости Србије.  

Овом позиву придружио се и председник општине Радојко Крунић, који је истог дана упутио писмо Мештровићу у коме је говорио о напору Општине да у Чачку оформи установе које би се бринуле о културном наслеђу из прошлости. 

Преписка је обављана преко југословенске амбасаде у САД, која је убрзо доставила Мештровићев одговор. Уметник се, без обзира на поодмакле године и заузетост другим пословима, радо прихватио понуђеног посла, наводећи да то чини из разлога што је са Надеждом  лично и њеном породицом био добар пријатељ. 

Споменик је вајао на основу фотографија које су му послали из Чачка. За свој рад није тражио материјалну корист. Поклонио је кип извајан у гипсу, док је за ливења споменика у бронзи и постављање постамента трошкове требало да сноси Општина Чачак.

Биста је била готова до октобра 1954, а југословенски брод „Македонија” довезао је споменик из Њујорка.  По уметниковој препоруци ливење у бронзи извршено је у Загребу почетком маја 1955. године. Након тога Мештровић је послао нацрте подножја споменика, које би требало да се изради од тврдог и трајног камена, препоручујући за тај рад  јабланички гранит, уз савет да натпис на споменику буде кратак. Тако је и урађено.

Споменик је  у септембру 1955. допремљен у Чачак, кога је је 24. и 25. септембра посетио и академик Вељко Петровић. Он је разгледао споменик палим борцима у изградњи, али и разговарао о месту на које ће се поставити споменик Надежди Петровић. Одлучено је да то буде сквер испред Гимназије.

Коначно, 11. децембра 1955. године свечано је отворен споменик Надежди Петровић. Академик Вељко Петровић описао је Надеждин живот и уметнички значај, а затим нагласио да се морална висина неке средине може мерити  и на основу односа према својим „заслужним синовима”. 

Поред Вељка Петровића и Васе Поморишца, делегата Удружења ликовних уметника Србије, свечаности су присуствовали у име Музејског савета и Вук Петронијевић као и председник општине Михаило Златић.  Осим њих ту су били и чланови тадашњег Извршног већа Србије (Владе) Драгослав Мутаповић, Милка Минић, као и члан Главног одбора Социјалистичког савеза радног народа Србије Милева Планојевић, народни посланик. Након свечаности откривања споменика, којој је присуствовало и неколико стотина грађана, отворена је и изложба Надеждиних слика у згради Народног музеја у Чачку.

Стотине Мештровићевих радова, од великих јавних скулптура и архитектонских споменика, до интимних забележака у глини расуто је широм простора бивше Југославије, као и Европе и Америке. На јужнословенском простору Мештровићеви споменици красе тргове у Сплиту, Загребу, Новом Саду, Београду и Чачку, као значајна дела овог уметника. 

Мештровић је извајао фигуру Надежде Петровић до испод појаса, са сликарском палетом у левој и кистом у десној руци, при чему је симболика преовладала над реалистичким приступом.  Уметник је радио на основу фотографија, за које се жалио да су лоше, али са констатацијом да му је лик уметнице још увек довољно жив у сећању.  

Чачак је  са спомеником Надежди Петровић добио значајно уметничко дело, које већ скоро седам деценија украшава најлепши трг у граду, чиме је ово обележје постало један од симбола по којима се град препознаје у целој Србији. 

Али, естетске вредности овог рада нису и једина „добит” коју баштини Чачак. Већ 1956. отворена је за то време велика изложба слика Надежде Петровић, а следеће 1957. изложба 15 уметника послератне генерације. Надеждин споменик, изложбе њених слика као  и редовно организовање нових изложби навело је групу људи окупљених око Народног музеја у Чачку да се у славу Надежде Петровић организује стална ликовна манифестација. Тако је 1960. створен Меморијал Надежде Петровић. Већ следеће 1961. године основана је и Уметничка галерија „Надежда Петровић” као посебна установа, чиме није само обогаћен и подигнут културни  ниво Чачка него и целе земље у претходних 65 година. 

Милош Тимотијевић

Текст је објављен у штампаном издању „Чачанског гласа” 30. августа 2024. године:

Милош Тимотијевић, „Споменик Надежде Петровић у Чачку : дело вајара Ивана Мештровића из 1955. године : у сусрет отварању Трга Надежде Петровић”, Чачански глас, бр. 34, 30. август 2024, стр. 21.