Иако је Надежда Петровић једна од најзначајнијих српских уметница с почетка XX века, њено порекло није довољно истицано у јавности. Овај текст настоји да пружи кратак преглед досадашњих знања о породичним коренима сликарке, не само да би се пажња усмерила на најзначајнији чланови њене фамилије, већ и на „споредне гране” у родослову, јер и такви подаци могу послужити као путоказ за будуће истраживаче. Наиме, никако није без значаја чињеница да је Надежда Петровић пореклом из веома разгранате, угледне и образоване српске грађанске породице са снажним националним осећањем и интелектуалним наслеђем, што је свакако утицало и на њене животне ставове и вредности.
Породица Хаџи Максима Јовановића – Петровића : деда Надежде Петровић
Деда Надежде Петровић по очевој линији био је Максим Јовановић (1814-1884), рођен је у селу Недељица у подрињској Рађевини. Старије порекло породице није познато. Максим је рано остао без родитеља, да би га око 1824. примили у оближњи манастир Троношу, где је уз чување оваца успео да научи да чита и пише. Један калуђер одвео је 1834. Максима у Београд, као би као бистар момак нашао посао. Имао је срећу да га у службу прими богати трговац Јован Петровић који није имао деце. Временом Максим је стекао велико поверење свог послодавца који га је посинио.
Јован Петровић је са посинком Максимом Јовановићем 1845. отишао на хаџилук у Јерусалим, што је био скуп, напоран и на много начина ризичан подухват. Након овог путовања Максим је испред свога имена додао назив хаџи, а од 1847. почиње да користи презиме Петровић. На другом заједничком путовању у Свету земљу 1854. Јован је преминуо, а Хаџи Максим је наследио његово имање и почео да слави Светог Стефана као породичну славу, и још најмање два пута одлазио у Јерусалим.
Нешто раније, 1846. године, Хаџи Максим Јовановић је склопио брак са Мартом (1816-1888), удовицом београдског трговца Јована Делина. Марта је потицала из угледне земунске породице Чалманац, а са Јованом Делином добила је ћерку Јелену – Ленку, који је Хаџи Максим прихватио као своје дете. Она је у браку са Јаковом Радосављевићем добила петоро синова: Стојана, Милорада, Владу, Панту и Војислава.
Марта и Максим добили су седморо деце. Сина Илију (1847 – непозната година смрти) који је у браку са супругом Пелом имао два сина. Затим ћерке Анастасију (1849 - пре 1884) и Ану (1850 - пре 1884), сина Димитрија Миту Петровић (1852-1911) који је био отац Надежде Петровић. Потом сина Михаила (1854 - непозната година смрти) који је са супругом Јулком има два сина. Последњи син Марте и Хаџи Максима био је Јован (1856 - непозната година смрти) који је супругом Даницом имао два сина. На крају су Марта и Хаџи Максим добили су и ћерку Марију (1859 - непозната година смрти) која је са супругом Пантом Трифуновићем (1847-1925) добила Душана (1882-1943), Даринку, Драгољуба, Зорку, Наду, Бошка и Косу.
Димитрије Мита Петровић је 1869. добио посао у Чачку као учитељ цртања у Гимназији, исте године када у варош на Западној Морави долази и учитељица Милева Зорић (1852-1912), његова будућа супруга.
Зорић и Милетићи : породичне веза мајке Надежде Петровић
Српска породица Зорић пореклом је из шајкашког Потисја. Живели у Тителу, Шајкашу, Жабљу, Госпођинцима и Чуругу. Већ од средине XVIII века могу се пратити подаци о овој фамилији, из које су потекли многи истакнути официри у аустријској, касније и руској војсци. Међу њима су свакако најпознатији Максим Зорић (крај XVII века - после 1774) капетан Мошоринског шанца у Аустрији, а затим генерал у руској војсци, као и његов посинак Симеон Зорић Неранџић (1743-1799) генерал руске војске, миљеник царице Јекатарине II. Са својим братом са својим братом такође руским генералом Давидом Зорићем Неранџићем (око 1750 – око 1810), био је и мецена Доситеја Обрадовића.
Надеждин деда по мајци Павле Зорић (1826-1880) није био у директној породичној вези са Зорићима који су отишли у Русију, али су припадали истој фамилији. Павле је имао и двојицу млађе браће. Према досадашњим подацима у литератури Јован Зорић (1828-1892) био је официр у аустријској војсци и пред крај живота добио је титулу племића (1886), а затим и чин генерала (1889). Њихов трећи брат Андреј био је трговац, а Павле и Јован имали су склоност и ка сликарству.
Павле Зорић је око 1850. узео за жену Драгињу Драгу Милетић (1832-1872) из оближњег Мошорина. Њен отац Симеон – Сима (1801-1879) је са супругом Теодосијом – Тодом Милетић, девојачки Рајић (1805-1843) имао је седморо деце, три сина и четири ћерке. Међу њима били су и касније чувени и утицајни српски интелектуалац и политичар Светозар Милетић (1826-1901) и Ђорђе Милетић (1833-1909) најпре српски, а затим бугарски национални активиста Њихов трећи брат Павле постао је лекар и живео је у Крајови.
Иначе, Светозарева ћерка Милица Милетић (1859-1944) која са бавила новинарством и политиком, удала се за српског политичара и новинара Јашу Томића (1856-1922). Ђорђев син Љубомир Милетић (1863 - 1937) живео је са оцем у Софији, постао је угледни бугарски лингвиста, био је један од оснивача Универзитета у Софији, члан и председник Бугарске академије наука, васпитач бугарског престолонаследника Бориса III и сарадник антисрпски оријентисаног ВМРО-а.
Павле и Драгиња Зорић добили су четворо деце: Милеву (1852-1912), Светозара (1853-1931) који је постао универзитетски професор и бавио се сликарством, Цвету (1858-1864) и Христину (1860-1935). Породица Зорић се 1855. из Титела пресељава у Београд, где су и школовали своју децу.
Породица Димитрија Мите Петровића, оца Надежде Петровић
Димитрије Петровић и Милева Зорић венчали су се у Чачку 1870. и добили су тринаесторо деце: Драгутина (1871-1874), Надежду (1873-1915), Милицу (1876-1967), Владимира (1880-1915), Зорку (1882-1949), Јелену (1883-1943), Љубицу (1885-1976), Николаја (1886-1898), Ангелину (1888-1914), Славка (1890-1898), Драгицу (1895-1914), Светозара (1896-1896) и Растка (1898-1949).
Четворо деце преминуло је у годинама раног детињства. Син Драгутин у Чачку, а Николај, Славко и Светозар у Београду. Милица Петровић удала се за инжењера Владимира Мишковића (1867-1943) са којим је имала четири ћерке и сина. Владимир Петровић није се женио. Погинуо је 1915. током повлачења преко Албаније у Васјату као коњички капетан. Зорка Зора Петровић није се удавала и после смрти родитеља старала се о млађој деци из породице. Јелена Јела Петровић удала се за Душана Милетића са којим је добила три ћерке. Љубица Петровић удала се за професора Милорада Луковића са којим је добила једног сина. Ангелина Анђа Петровић није се удавала. Драгица Драга Петровић умрла као студент медицине у Немачкој. Књижевник Растко Петровић није се женио.
Литература:
Катарина Амброзић, Надежда Петровић, Београд, 1978.
Љубица Миљковић, Надежда Петровић (1873-1915) : пут части и славе, Београд, 1998.
Драгана Божовић, Породица Надежде Петровић кроз 19. век, Чачак, 2020.
Коментари
Постави коментар