ПОВОДОМ ОБЕЛЕЖАВАЊА 11. НОВЕМБРА : ШТА ЈЕ СРБИЈА ДОБИЛА, А ШТА ИЗГУБИЛА ПОСЛЕ ЗАВРШЕТКА ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

Обележавање 11. новембра, Дана примирја у Првом светском рату, сваке године подсећа на огромне људске жртве које је Србија поднела и покреће питање шта је тим ратом добила, а шта изгубила. Овај датум подсећа и на стварање Југославије – државе засноване на идеји заједништва, која је, међутим, нестала крајем 20. века, што покреће питања о политичком компромису који је Србија начинила после победе у крвавом рату.

Идеолошки императив измирења зараћених држава после Првог и нарочито након Другог светског рата на подручју Западне Европе, затим и стварања ЕУ, условио је да се 11. новембар данас презентује у склопу политике промовисања европског мира, стабилности и интеграција. У Србије се овај датум од 2005. обележава у школама, а од 2011. као државни празник. Међутим, увек се поново питамо да ли је овај дан за Србију Дан примирја или Дан победе, и да ли је Србија заправо „изгубила” овај рат јер је војну победу „утопила” у стварање Југославије.

Да би разумели значај завршетка Првог светског рата за Србију и зашто се определила за стварање Краљевине СХС (која се тек од 1929. зове Југославија са званичном идеологијом интегралног југословенства), довољно је погледати политичку карту Југоисточне Европе из периода пре 1912. године. Странци су неповољан геополитички положај Србије описивали као „опкољену земљу“ са „ухапшеним народом“.

Србија је у Првом светском рату тешко страдала – изгубила је између 20 и 28% становништва, имала је преко 114.000 ратних инвалида и више од 500.000 деце без хранитеља. Земља је економски разорена, са штетом процењеном на 7 до 10 милијарди златних франака и ратним дуговима од скоро милијарду франака, док је две петине укупног националног богатства било потпуно уништено.

Краљевина СХС отварала је могућност за економски опоравак, дугорочну сигурност и смањење предратне изолованости. Али, док је Србија стварање нове државе у коју је уложила своју политичку традицију доживљавала као националну победу, међу другим народима и даље су деловале политичке снаге које су спроводиле непријатељску политику према Србима наслеђену из доба Аустроугарске.

Нова политичка структура Краљевине СХС створила је компликовану ситуацију у којој су српске политичке елите стално морале да балансирају између чувања националних интереса и све већих компромиса с циљем одржања нове државне заједнице која се суочила са многим сепаратистичким тежњама.

Данас, упркос великим жртвама које је поднео српски народ, стварање Југославије се често доживљава као историјска грешка, јер је Србија, упркос својој војној победи, изгубила суверенитет и делила државу са народима који нису имали исте историјске циљеве. Раширено је уверења да је Србија могла да обезбеди бољу будућност и територијалне интересе без овако значајног компромиса.

Међутим, у тренутку стварања Краљевина СХС је била једна од најмање лоших политичких опција за српски народ, јер је увек постојао страх да ће се и територијално највећа могућа Србија поново наћи у изразито непријатељском окружењу, без активне подршке савезника, као у периоду пре 1912. године.

Данас, док се поново расправља о националном суверенитету и интеграцијама, искуства Србије из 1918. подсећају нас на дугорочне последице прекретничких политичких одлука. Међутим, иако је Југославија нестала, Дан примирја заувек остаје симбол српске победе и сведочанство о огромним жртвама у ослободилачким ратовима – жртвама без којих не би било ни Југославије, ни савремене Србије.

Милош Тимотијевић