ХЕРОЈСТВО И СТРАДАЊЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ НА КАБЛАРУ : СЕЋАЊЕ НА СУВОБОРСКУ БИТКУ 1914. ГОДИНЕ

 

Планина кабалр, поглед са севера

У суровим зимским условима, између 16. новембра и 15. децембра 1914. године, одиграла се једна од најзначајнијих битака у историји српског народа — Сувоборска битка, позната и као Колубарска битка. Ова епска борба одиграла се на фронту дугом преко 200 километара, од Београда на северу до Драгачева на југу. У склопу ове велике офанзиве, једна од најжешћих и најкрвавијих борби одвијала се у подручју око планине Каблар, где су српски војници показали изузетну храброст и пожртвованост.

 

Почетак Сувоборске битке и значај Ужичке војске

Сувоборска битка представља наставак жестоких битака на Церу (12–24. август 1914) и веома тешких двомесечних борби на Дрини (6. септембар – 15. новембар 1914) и једна је од најзначајнијих победа Србије против  Аустро-угарске у Првом светском рату.

Победе није остварена ни брзо ни лако, јер се у другој половини новембра српска војска повлачила на свим правцима, праћена колонама промрзлих избеглица по раскаљаним сеоским путевима. Многи људи нису смели да чекају непријатељске снаге уплашени њиховим свирепим зверствима над цивилима и заробљеницима током летње офанзиве исте године. Аустро-угарска је у то време била сигурна у своју победу, посебно после повлачења српске војске из Београда.

Осим три велике армије које је Краљевина Србија мобилисала 1914, једна посебна групација под називом Ужичка војска образована је на простору према реци Дрини. Својим активним дејством Ужичка војска је дуго везивала читаву 6. аустро-угарску армију, па је чак продрала дубоко у Босну, све до Власенице и Пала изнад Сарајева, а таква дејства трајала су све до краја октобра 1914. године. Услед нове велике офанзиве бројнијих аустро-угарских снага Ужичка војска се повукла са реке Дрине. Али и то је учињено тек 23. новембра, после жестоких борби и упорне одбране.

 

Генерал Вукоман Арачић (1850-1915) – искусни командант Ужичке војске

Генерал Арачић

Након што је 10. октобра 1914. војвода Радомир Путник сменио генерала Милоша Божановића, дужност команданта Ужичке војске  примио је генерал Арачић, дотадашњи командант Тимочке дивизије другог позива. Вукоман Арачић био је веома искусан официр који је учествовао у свим претходним ратовима Србије (1876-1878, 1885, 1912, 1913). Завршио је Девету класу Артиљеријске школе и Генералштабну припрему и као државни питомац био је на специјализацији Бечу (1881-1882). Потом је обављао низ дужности, да би 1901. са чином пуковника био и командант Шумадијске дивизије са седиштем у Крагујевцу. После 1903. прерано је пензионисан, али је враћен у службу 1912. када се одлично показао у ратним дејствима, па је 1913. унапређен у чин генерала. Успешно је водио Ужичку војску 1914, али се следеће године разболео од тифуса и преминуо.

 

Битка на Каблару у новембру 1914. године : сурова зима и издржљивост српских војника

Под налетима бројнијег и боље опремљеног непријатеља српска Дунавска дивизија другог позива Ужичке војске повлачила се 22. новембра са Сувобора и Маљена у правцу Каблара. Циљ је било скраћивање фронта и организација стабилније одбране. Било је то повлачење под борбом која је често вођена бајонетима, „на нож“, уз јурише и бацање ручних бомби. Много се гинуло, понекад и до 200 људи дневно.

Међу многим јединицама Ужичке војске били су и делови Шумадијске дивизије са војницима из 10. пука, који су једним делом мобилисани у чачанском крају. Против себе су имали модерну и бројну аустро-угарску војску. Било је то драматично време када је после повлачења левог крила 1. српске армије дошло до пада планине Маљен. Тада је Ужичка војска морала да прими главни удар непријатеља.

Комплетна 18. аустро-угарска дивизија устремила на десно крило Ужичке војске, с циљем да маневрима заобиђе одбрану Овчарско-кабларске клисуре и најкраћим правцем заузме Чачак. Одбрана није била једноставна, јер су снаге Ужичке војске у то време биле разбацане на широком фронту, са веома измешаним, развученим и исцепканим јединицама.

Због великог притиска непријатеља штаб Ужичке војске премештен је 26. новембра у село Марковицу, потом у Чачак, док су њене јединице следећег дана добиле наредбу да енергично бране улаз у Овчарско-кабларску клисуру. Српска војска окупљала се у Јанчићима, Добрињи, борбе су вођене у Душковцима и Гојној Гори. Резервне јединице стациониране су селима Миоковци и Пријевор. Било је то време када су војници Ужичке војске храбро бранили своје положаје по цену огромних жртава, а њихово јунаштво је још значајније јер је у том тренутку морал у другим српским јединицама знатно опао, па је целој војсци претило растројство, чак и велики пораз.

Управо у периоду од 29. новембра па до 2. децембра 1914. одиграле су се одлучујуће борбе на прилазима планини Каблар из правца северо-запада, чиме је одбрањен Чачак и долина Западне Мораве. Данас топоними Оштрица, Шиљковици, Велико поље, Зајчица, Годун, Орујевица мало коме нешто значе, осим људима са овог терена, а управо на овом простору одиграли су се страшни крвави бојеви.

Поглед са Каблара према Маљену

Избивши на линију Гојна Гора – Средња Добриња, аустроугарске снаге су 1. децембра добиле неколико дана одмора. Утврђени на положајима Гојне Горе и Оштрице, деловали су према српским снагама на Шиљковици, Брезаку, Кремењу и Малињаку. Нису журили са новим продорима, уверени да је српска војска исцрпљена и претрпела значајне губитке. Горди на бројност своје армије и савремено наоружање, немилосрдно су засипали артиљеријском ватром простор према Каблару. Српски војници, под непрестаном паљбом граната били су у тешкој позицији док су тражили заклон у рововима испуњеним снегом и смрзнутим блатом.

Међутим, управо тај мали мали предах био је одлучујући моменат за српску војску. Ужичкој војсци стигла је и давно очекивана артиљеријска муниција, која им је оскудевала још од одступања из источне Босне. Све до тада живот српских пешадинаца био је „јефтинији” од топовских граната. Још значајније било је сазнање да се после дужег и непрестаног одступања поново креће у напад, што је подигло морал већине српских бораца.

Као и све дуге јединице и Ужичка војска је око 19 часова 2. децембра примила наређење Врховне команде за прелазак у општу противофанзиву следећег дана. Кључни непријатељски положаји били су на Оштрици. Све три колоне Шумадијске дивизије другог позива кренуле су у напад 3. децембра у 7 часова, онако како је и планирано. Борбе су биле тешке, јер се аустро-угарска војска три дана утврђивала на доминантним положајима на које је довукла и артиљерију. Нису штедели гранате. Разорне експлозије чупале су стабла и корење столетних букви, док је тло подрхтавало од Маљена па до Каблара.

Делови аустро-угарске гранате пронађени на планини Каблар

Иако је сасвим људски плашити се смрти, код српских војника није било дилеме шта морају да ураде. Међутим, јуриши и бројна херојства по великој хладноћи имали су високу цену. Првог дана борбе српска војска је на овом положају изгубила чак 500 људи. Највише су гинули официри, тако да су командовање четама преузели подофицири. Затим су уследили непријатељски противнапади, како дању, тако и ноћу, уз снажну подршку артиљерије. Експлозије граната, кидање људских тела и крици рањеника стварали су осећај неподношљивог ужаса. Много се гинуло, а кости страдалих војника и данас се повремено појављују из земље. Борбе нису престајале ни током 5. децембра, посебно код Оштрице.

Хладноћа која пробија тело до костију физички и оштар мраз који отежа дисање психички су успоравали српске војнике који су морали да напредују и потискују непријатеља који се жестоко бранио по неравном терену Мештани Рожаца, Врнчана, Јанчића и околних села чак и данас сакупљају крхотине челичних кошуљица артиљеријских зрна и остатке пушчане муниције. Борбе су биле тешке, а победа над непријатељем уопште није била извесна.

У тренутку када су сви у Европи очекивали вест о слому Србије, велика противофанзива целокупне српске војске почела је да даје прве резулате. За тих страшних дванаест дана, од 3. па до 15. децембра 1914,  решена је Сувоборска битка у корист Србије, а Аустро-угарска је доживела тежак пораз.

 

Значај Сувоборске битке и јунаштва Ужичке војске

Битка на Сувобору (Колубари) спада у најславније српске победе, извојевана над надмоћнијим непријатељем после после дугог и тешког повлачења на веома широком фронту. Победа је настала захваљујући великом пожртвовању војника и официра, њиховој изузетној храбрости и спремности на жртвовање.

Малобројнији српски војници су и поред слабијег наоружања и опреме имали снажнији морал и жељу да бране своју земљу, што је и одлучило борбе. Аустро-угарска држава никада се није опоравила од овог пораза, што ју је довело у подређени положај према Немачкој, условљавајући и срозавање ауторитета код својих поданика. Био је то почетак краја до тада моћног и охолог Хабзбуршког царства.

Србија је после ове победе подигла свој ауторитет, моралну снагу и веру у могућност победе у неравноправној борби са снажним непријатељем. Убеђење у пораз Аустро-угарске порасло је и међу њеним поданицима, а идеја уједињења Јужних Словена добила је додатну снагу. У светским размерама оба битка остаће важна лекција у војној науци, а генерал Живојин Мишић добио је чин војводе због заслуга у вођењу операција. Командант аустро-угарске војске Оскар Поћорек смењен је и пензионисан.

Тачни губици у свим овим борбама никада нису прецизно пописани. Процењује се да је аустро-угарска војска имала око 100.000 војника избачених из строја. Од тога је око 43.000 заробљено, а остали су погинули, рањени или нестали. Аустро-угарска је скупо платила свој поход на Србију 1914. године. Од укупно око 450.000 војника и 12.000 официра официра које су ангажовали, изгубили су 7.562 официра и 266.911 војника. Имали су око 28.000 погинулих, 122.000 рањених, 77.000 заробљених и 47.000 оболелих војника и официра. Аустро-угарска је у овом походу изгубила око 50% ангажованих војника.

Споменица на рат 1914-1918. године

Међутим, и Србија је имала огромне губитке у биткама на Церу, Дрини и Сувобору. Погинуло је преко 22.000 војника, подофицира и официра, рањено је преко 96.000, нестало преко 45.000 (највероватније заробљени, убијени или умрли). Укупно је више од 163.000 војника, подофицира и официра избачено из строја. При томе треба имати у виду да је 1914. целокупна српска војска имала око 280.000 војника и официра. Отпор који је Србија храбро пружила скупо је плаћен.

На основу доступних података може се проценити да је Ужичка војска током целе ратне 1914. од око 42.000 војника изгубила око 14.000 официра, подофицира и војника. Погинило је око 2.500, рањено и оболело око 7.800 и нестало око 3.500 бораца. Сваки други војник Ужичке војске избачен из страја био је из Шумадијске дивизије другог позива. Од 21. новембра до 6. децембра 1914, када се ова јединица борила на прилазима Каблару, изгубљено је 4.202 официра и војника, или 20 % њеног почетног бројног стања. Погинуло је 535, рањено 2.176 а нестало 1.491 војника и официра.

Било је много и рањеника. У Чачку је 13. децембра 1914. на лечењу по кућама било 627 рањеника, у болници 1.625 рањеника и 487 болесника, од којих је 101 војник убрзо преминуо. Чачак је у то време имао око 5.000 становника и као мала варош на кратко се претворио у једну велику болницу.

Споменик генералу Арачићу у селу Јанчићи

На жалост, данас су ове велике жртве потпуно заборављене. Још давне 1937. у селу Јанчићима подигнута је спомен-чесма и биста генерала Вукомана Арачића, као чин захвалности војницима који погинули током ових борби. У селу Врнчани, на месту Годун, требало би да се заврши споменик српским војницима који су погинули на овом простору 1914. године.

Зато је још једном важно нагласити да сећање на јунаштво и подвиге српске војске из 1914. није само ствар прошлости, већ и наша заједничка брига у садашњости. Јер док свакодневно посматрамо упечатљиве врхове Каблара, или са његовог врха уживамо у дивном пејзажу планина западне Србије, било би добро да се бар повремено сетимо да су ови предели пре 110 година били поприште крвавих борби, које су у прошлости увек биле цена коју треба поднети за очување слободе државе у којој живимо.

Милош Тимотијевић

Милош Тимотијевић, „Сећање на Сувоборску битку 1914. године : херојство и страдање српске војске на Каблару”, Чачански глас, бр. 46, 22. новембар 2024, стр. 24-25.