СЦЕНЕ АПОКАЛИПСЕ У ТРПЕЗАРИЈИ МАНАСТИРА ДОХИЈАР НА СВЕТОЈ ГОРИ: ВИЗИЈА СТРАХА И СПАСЕЊА НА СВЕТОЈ ГОРИ У СЕНЦИ ПРЕТЊЕ НУКЛЕАРНЕ КАТАСТРОФЕ

 

 

Замислите свет где се небо затвара, звезде ишчезавају, а Земља дрхти под теретом натприродне катастрофе. Ова застрашујућа визија представља суштину Апокалипсе, последње књиге Новог завета. У трпезарији манастира Дохијар на Светој Гори, налазе се фреске инспирисане Откровењем Јовановим, које вековима оживљавају ту дубоку симболику, сведочећи не само о страху од краја света и Божјег суда већ и о нади у Спасење.

 

Апокалипса као теолошки и културни феномен

 Апокалипса, или Откровење Јованово, један је од најтајанственијих и највише интерпретираних текстова хришћанске литературе. Написана крајем првог века, у време гоњења хришћана под Римским царством, она је истовремено пророчанска визија и литерарни израз колективне патње и наде. Књига користи сложену симболику – седам печата, трубе, коње и звери – како би описала последице људског греха и Божји суд. 

 Овај текст је био инспирација за многе уметнике кроз историју. У православној традицији, визуелне представе из Апокалипсе често имају за циљ да подстакну духовну будност и покајање.  Једна од најефектнијих ликовних представа Апокалипсе налази се на Светој Гори у манастиру Дохијар.

Дохијар  : историја и традиција

 Манастир Дохијар, основан у 10. веку, један је од најзначајнијих православних манастира на Светој Гори и слави Сабор светог Архангела Михаила (8/21. новембар). То је заправо први манастир на југозападној обали Атоса после насеља Оурануполис. Осим што служи као духовно уточиште монасима, са одбрамбеним зидовима и високом кулом снажне симболике, он је и ризница уметничких дела из различитих епоха.

Фреске које приказују сцене из Апокалипсе осликали су грчки мајстори из у периоду 1560-1564, под видним утицајем гравура Албрехта Дирера, у време дубоких промена у православном свету услед ширења Отоманског царства. 

 Фреске у трпезарији манастира осликавају апокалиптичне сцене у хронолошком реду, пратећи текст из Новог завета. Композиција је кружна, симболизујући вечност и цикличну природу Божјег плана. 

 

Сценографија и просторна организација

Фреске у Дохијару карактеришу драматичне сцене које комбинују космичке елементе – сунце, звезде, дим – са земаљским хаосом. Простор је компримован, а фигуре су често представљене у искривљеним пропорцијама, што појачава осећај страха и неизвесности. На пример, слика пете трубе (Откровење 9:1–12) приказује огроман дим који излази из бездана, симболишући пакао. „А из дима изиђоше скакавци на земљу и даде им се власт као што имају власт скорпије на земљи”  (9,1-3)“.

Коришћење боја је кључно у преношењу емоција. Тамни тонови доминирају у сценама патње, док златни и светли елементи симболизују спасење и Божју присутност. Код сцене пете трубе, сиви и црни дим контрастирају златним зрацима светлости који пробијају таму, истичући борбу између добра и зла. 

Фреске прате средњовековну византијску традицију, али са снажним експресивним гестовима и драматичним позама фигура. Скакавци, који излазе из бездана, представљају демоничке силе. Они имају људска лица и крила, чиме се наглашава њихова натприродна природа. 

 

Емоционални и духовни утисак

Сцене из Апокалипсе у манастиру Дохијар нису само наративне, већ и дубоко интроспективне. Монаси, који вековима свакодневно обедују окружени овим фрескама, треба да се суоче се са снажним подсетником на пролазност овог света и сопствену смртност, потом и потребу за покајањем. Фреске нас позивају да разматримо своје поступке и однос према Богу, и да истовремено дубље размислимо о својој вери и пролазној улози у свету.

 Заправо, фреске из манастира Дохијар могу се посматрати као уметнички и духовни одраз страхова и нада које су присутне у свим историјским епохама. Оне преносе универзалну поруку о борби између добра и зла, као и о последицама људских поступака. Уметничка интерпретација апокалиптичних сцена подсећа на то да су страхови од краја света и жеља за спасењем вечни мотиви који се провлаче кроз људску историју.

Њихова порука је универзална, јер нас указивањем на прилазност припрема за вечност. У свету који је увек хаотичан и неизвестан, не само днас, ове сцене подстичу вернике да се врате основама вере и светоотачног наслеђа. 

Савремени контекст : нуклеарна катастрофа

У другој половини 20. века многи су слике из Апокалипсе у трпезарији манастира Дохијар почели да тумаче у контексту глобалних проблема као што су климатске промене, технолошке претње и непрекидно атуелне нуклеарне катастрофе. На пример, „дим који помрачује сунце“ може се упоредити са последицама еколошких катастрофа или ратних сукоба, а поједине сцене изгледају као „нуклеарне печурке” док скакавци подсећају на хеликоптере, односно дронове, што потврђује вечну актуелност библијских тема. 

 

Катастрофа и универзална порука Спасења 

Фреске у трпезарији манастира Дохијар можемо тумачити на много начина. Данас је актуелна пророчка порука, али ипак их треба схватити у контексту времена када су настале и хришћанске традиције. Оне не служе само као историјски артефакти, већ и као снажан визуелни подсетник на духовне вредности које премошћују векове. Суштински, ове фреске нас позивају да размислимо о границама добра и зла у свету и у нама самима. У свету који је данас препун неизвесности, можда и стварне нуклеарне катастрофе, поруке из Апокалипсе остају релевантне, и требало би да нас подстакну на унтрашњу личну и колективну промену. 

Апокалипса нас подсећа да страх од биолошког нестанка не треба да буде централна тачка нашег постојања, већ подстицај на почетак преображаја. Порука је јасна: Спасење је увек могуће за оне који су спремни да се суоче са својим греховима.

Милош Тимотијевић