Надежда Петровић била је једна од кључних фигура српске модерне уметности с почетка 20. века. Њено стваралаштво успешно је спојило национални занос са европским ликовним модернистичким изразом, док је велики део свог живота усмерила на повезивање јужнословенских народа кроз културну сарадњу.
Ране године и везе са Чачком
Надежда је била друго дете Милеве и Димитрија Мите Петровића које су добили у Чачку. Родила се 29. септембра/11. октобра 1873. године. Кум је био Јездимир Чекић члан Суда чачанског округа, који се убрзо са службом вратио у Београд, а крштење је у чачанској цркви 7/19. октобра обавио свештеник Сретен Поповић.
Иако је Надежда у Чачку боравила само шест година, град с поносом чува сећање на славну сликарку. Споменик, дело Ивана Мештровића, подигнут 1955. у самом центру, подстакао је оснивање Меморијала 1960. године, а већ наредне године и Уметничке галерије која носи њено име. На тај начин, Надежда је заувек постала део Чачка, док су њен споменик и уметничко наслеђе прерасли у незаобилазан симбол града и културну вредност од националног значаја.
Зато је важно да се поводом 110 година од њене смрти поново сетимо жртве коју је дала за своју земљу. Можда је Надеждин блиски пријатељ Бранко Поповић (1882-1944) на најбољи начин уобличио ту чињеницу:„Надежда Петровић је, и као уметник и као човек, била сасвим особена појава. Умрла је рано, на пољу части и родољубља. А цео живот је провела у страсној борби. Добар део ове борбе беше посвећен народној ствари и уједињењу. Поред тога, Надежда је много урадила на спором послу обнове и културног развитка српства и југословенства [...] Оно што је Надежда Петровић оставила иза себе на уметничком пољу – њено сликарско дело, стоји потпуно засебно, јединствено и неупоредиво. Оно ће остати у нашој културној историји као само њено. Оно је значајно и препорођајно. Оно би било, поуздано, много значајније да није прекинуто. Због тога је њена лична жртва постала толико драгоцена и толико тешка.”
Добровољна болничарка у балканским ратовима
Када је у јесен 1912. почео Први балкански рат, Надежда Петровић се пријавила као добровољна војна болничарка. Још 1906. године завршила је курс за војну болничарку, као један од оснивача Кола српских сестара, припремајући се за могући ослободилачки рат. Већ 1908. године најавила је многим пријатељима да ће, ако дође до рата са Аустроугарском, без оклевања отићи на фронт.
Никада није желела да буде „салонски националиста”, већ је својим деловањем потврђивала идеје за које се борила. Био је то разлог што није хтела да остане у санитету за ратну зону при Врховној команди 1912, и на изричити лични захтев послата је на фронт.
Тако је са српском војском прошла многе борбе од Рашке, преко Новог Пазара, Косовске Митровице, Призрена, Љум-куле. Пуних девет месеци, од октобра 1912. до јуна 1913. године.
Учествовала је и у Другом балканском рату у јуну и јулу 1913, на најтежем делу фронта, и била сведок жестоких боби, страшних рањавања и умирања од болести, посебно колере. Тада је и сама оболела, а опоравак није био ни брз, ни лак. За учешће у балканским ратовима добила је Сребрну медаљу за ревносну службу и Медаљу за ревносну службу милосрдне сестре од Црне Горе.
Међутим, као што је Надеждино модернистичко сликарство често нападано, тако је и њен друштвени ангажман наилазио критике, посебно код варошких жена. Сматрале су да њени јавни наступи нису у „добром тону”, а да је одлазак у рат 1912. са војском и војницима био „саблажњив”.
Први светски рат – на првој линији фронта
Када су окончане борбе у балканским ратовима, и када се опоравила од болести, Надежда се поново посветила уметности. У новембру 1913. отпутовала је у Венецију са млађом сестром Анђом, али су последице ратних напора и болести биле озбиљне. Због слабог здравља морала је да прекине боравак у Италији након само двадесет дана.
Већ у јануару 1914. доживела је тежак губитак – преминула је њена сестра Анђа, што ју је дубоко погодило и довело до периода тешке депресије. Неколико месеци касније, у јуну 1914, са најмлађим братом Растком поново је отпутовала у Венецију, где је на Међународној изложби своја дела излагао Иван Мештровић.
Међутим, избијање Првог светског рата прекинуло је њено путовање. Надежда се одмах вратила у Србију и пријавила као добровољна војна болничарка. Одбила је могућност да као члан Црвеног крста оде у Швајцарску, одлучивши да остане уз своју земљу. У време када су само ретке жене добијале право на војну службу на самом фронту, она је била међу одабранима.
У јесен 1914. била је у борбама на Мачковом камену, где је Србија имала огромне губитке у једном кратком временском року и малом простору (11.490 погинулих, рањених и несталих). Како је то сама забележила борбе су „биле више но огорчене и очајне, борбе за истребљење”. У писмима породици отворено је бележила све напоре које је подносила:„Ја сам данас имала нервне кризе и плакала за све ове силне окрвављене и намучене наше јунаке”.
Због огромних губитака у одбрани земље 1914. године (преко 163.000 погинулих, рањених и несталих официра и војника) странци су Србију описивали као „земљу смрти“, а народ као „истребљену нацију“.
Трагична судбина у Ваљевској болници
Када су утихнуле борбе 1914, и из Србије истерана аустроугарска војска, Надежда је отишла код породице која се налазила у Скопљу, где су прославили крсну славу Светог Стефана. Управо у то време Надежда је добила вест да јој је у Немачком умрла млађа сестра Драгица, која је пре рата отишла да се лечи од туберкулозе. Био је то нови велики губитак за породицу који Надежда није лако поднела.
Многи су је убеђивали да се не враћа на дужност болничарке. Врховна команда српске војске предлагала је да избегне повратак у Ваљево, да отпутује у САД како би пропагирала интересе Србије. Надежда је одговорила:„Не желим да се од рата скривам у Америци”. Нудили су јој да преузме пропагандни рад у Риму, или да ради у некој београдској болници, или болници неке од страних мисија у Нишу. Она је ипак одабрала да се врати у Ваљево.
Ако је у то време Србија због огромне епидемије тифуса била земља смрти (400.000 оболелих, 100.000 умрлих цивила, 35.000 умрлих војника и 30.000 умрлих заробљеника) Ваљево је била престоница ове заразне болести. Процењује се да је Ваљеву, које тада имало око 8.000 становника, од последица тифуса страдало више од 9.000 особа (војници, грађани из вароши и околине, избеглице и ратни заробљеници). Дневно је умирало од 20 до 100 људи, понекад и 150 лица.
Као и много пута до тада, Надежда је храбро подносила све напоре, што је саопштавала у писмима породици:„Колико сам се раније и плашила од ове опаке болести, заборавила сам на њу, од како сам међу њима [мисли на болеснике, пр. аут.]. Сама се чувам, али Бог ме може сачувати и нико више; уздам се у своју звезду, која ме до сада ни у најтежим моментима није преварила ни напустила, па можда неће ни сада”.
Зараза је ипак била јача. Боловала је само седам дана. Пред саму смрт посетио ју је пријатељ Бранко Поповић, и сам инфициран:„Уз литар најбоље каменичке шљивовице, коју сам јој по жељи био донео претресали смо тада по последњи пут важна питања нашег младог сликарства. To је био разговор достојан уметника и јунака, Надежде Петровић”.
Надежда Петровић је преминула на Велику суботу 21. марта/3. априла у осам сати увече као болничарка Прве резервне војне болнице у Ваљеву. Сахрањена је на други дан Ускрса 23. марта/5. априла 1915. године у 10 сати пре подне. После 20 година, њени земни остаци су уз све почасти пренети у Београд на Ново гробље.
Наслеђе Надежде Петровић – уметнички и национални симбол
Иако је њен живот трагично прекинут у најтежим данима Првог светског рата, Надежда Петровић је оставила неизбрисив траг у српској култури и националној историји. Њено сликарство представља један од кључних стубова модернизма у српској уметности, а њена дела и данас плене снагом своје изражајности.
Истовремено, њена храброст и несебичност у годинама ратних страхота чине је симболом родољубља, хуманости и личне жртве. Њено име носе улице, установе, ликовни конкурси и културне манифестације, од којих је најзначајнији Меморијал Надежде Петровић у Чачку, који окупља савремене ствараоце и подсећа на њену мисију у пољу модерне уметности.
Њено стваралаштво и њена жртва остају пример како уметност и патриотизам, модерност и нација, могу да се испреплету у једној личности. Надежда Петровић није била само велика сликарка, већ и симбол идеала за које се жртвовала – слободе, хуманости и културног уздизања српског народа.
Милош Тимотијевић
Извор: Милош Тимотијевић, „Поводом 110 година од смрти сликарке Надежде Петровић: боје родољубља”, Чачански глас, бр. 13, 4. април 2025, стр. 25.
Коментари
Постави коментар