Највеће индустријско постројење у Чачку између два светска рата био је Војно - технички завод (ВТЗ) основан 1924. године. Суштински, озбиљна производња у овој војној фабрици почела је тек тридесетих година, да би 1939. ВТЗ из Чачка прешао под финансику контролу ВТРЗ-а из Крагујевца, који је пословао још у деветнаестом веку.
Шлем „Чачак”
Тако је у периоду између два рата кичму целог војног потенцијала Краљевине Југославија чинила је војна индустрија са шест војно-техничких завода и неколико мањих предузећа у приватном власништву. Завод у Чачку најпре је производио понтонске мостове, кола за вучу понтона, брзе моторне чамце, запрежна кола, пољске покретне кухиње, казане за кување, пијуке, ашове, лопате. Посебно су били познати по производњи шлемова, који су и носили назив „Чачак”.
Од 1935. Технолошки ниво ВТЗ-а у Чачку се значајно унапређује. Почиње монтажа телефона, телефонских централа, поправка, преправка и монтажа радио станица. За ондашње време то је била веома модерна фабрика, која је представљала почетак развоја електро индустрије у Србији.
Са повећањем производње и модернизацијом погона, повећавана је потреба за радном снагом. Број запослених у 1934. био је 220 лица, међу којима је 28% било неквалификовано. Услед унапређења производње и повежања обима посла порастао је и број радника. У 1940. ВТЗ Чачак запошљавао је 1.152 радника, да би пред сам почетак рата 1941. услед великих наруџбина у фабрици радило око 1300 лица, са само 24 % неквалификованих радника.
Завод у Чачку пколовао је и своје питомце. До 1934. постојао је и инернат, али тада је укинут, мада је школа наставила са радом.
Плате у ВТРЗ- Чачак биле су одличне. Средином тридесетих месечна плата кретала се од око 350 до 1000 динара. Пред рат, неквалификовани радник примао је 500 динара, државни мајстори од 1.500 до 3.000 динара, надзорници 3.000 динара, а виши официри 4.500 до 7.000 динара месечно. У то време стан у Чачку могао се изнајминити за 250 динара месечно.
Пред Други светски рат радници и надничари у Заводу примали су према специјалној уредби и породични додатак, 40 динара по детету, који се исплаћивао из кредита за одбрану земље. Завод је сарађивао и са чачанским занатлијама и трговцима. Добрим делом се снабдевао разним потрошно-режијским материјалом преко чачанске трговачке мреже, чим је и индиректно помагао економију града, који је пред Други светски рат имао свега око 12.000 становника.
Почетком Априлског рата 1941. године Краљевине Југославија евакуисала је све машине из ВТЗ-а Чачак у Сарајево, где су Немци заробили целокупну опрему, коју су потом одвезли у Немачку (100% машина). Током окупације Завод у Чачку није радио.
После ослобођења фабрика је већ 20. децембра 1944. почела да ради са око 60 радника, да би средином 1945. било 112 запослених. Фабричке хале и радионице биле су празне, делом оштећене (80%), потпуно без алата. Ратна штета процењена је на 11.413.993 долара (8 милиона у опреми, остатак у дохотку).
Предратна производња електро-опреме (радио станице, телефони и телефонске централе), као и инжењеријског материјала за војне потребе није могла да се обнови. Радници су од својих кућа донели алат да би вршили поправке трофејног војног материјала за потребе војске која је до 15. маја 1945. године још увек имала велика ратна дејства (оружје, радио уређаји, све врсте возила).
За потребе Завода откупљена је и једна столарска радионица, а у недостатку стручњака (мајстора) ангажовани су ратни заробљеници Немци и Италијани. Радници су имали задужења и на поправки грађевинских објеката (касарне, болница, школе, железнички мостови). Услед недостатка посла Завод је престао да ради априла 1946. године.
Због доброг положаја, солидних саобраћајних мрежа и већ успостављене традиције индустријске производње, Чачак је и у социјалистичкој Југославији био место на које се рачунало у плановима за развој војне индустрије.
Тако је Централна управа војне индустрије у Београду донела је одлука да се у Чачку на локацији бившег ВТЗ-а” формира ново предузеће које ће ремонтовати машине из ратних репарација, а затим их достављати широм земље по наредби Управе војне индустрије.
Припреме за формирање предузећа у просторијама некадашњег ВТЗ – Чачак обављене су 1947, а само оснивање Војнотехничког предузећа „Боба Милетић” извршено је 1. јануара 1948. године.
Због недостатка новца за набавку нових машина, али и због касније блокаде Источног блока (1948), војна индустрија опремана је машинама из репарација. Да би уопште биле употребљене, машине је претходно требало оправити и комплетирати. Само током 1948. и 1949. оправљено је преко 5.800 машина. У питању је био обиман пројекат са кратким роковима завршетка радова. Многи погони за оправку репарационе опреме касније су се развили у значајне производне капаците, а неки и у фабрике произведне опреме. Највећи део се ипак развијао као погон за одржавање и оправку машина и инсталација.
Војна индустрија добила је 40,7% од свих репарација. Од те количине у периоду 1947-1950. године Србији је одмах додељено 33,5%, Хрватској 12,6%, Босни и Херцеговини 12%, а Словенији 0,3% репарационе опреме. Остатак од 41,6% машина додељен је предузећима „Обнова” из Панчева и „Боба Милетић” из Чачка, као репарационим складиштима и ремонтним радионицима, одакле је опрема слата широм земље.
Југославија је добила укупно 300.000 тона индустријског материјала и опреме из Западне Немачке. Из укупно 667 немачких фабрика које су демонтиране, Југославија је из 66 добила значајне технолошке целине. У питању су биле најзначајније немачке фабрике. Из још 242 фабрике добијени су разни некомплетни делови и појединачне машине различитог квалитета. Југославији су по нижој вредности од процењене додељена 43 мања постројења, јер друге земље нису имале интерес за ову опрему. У овој групи међу вреднијим постројењима, налазила се и опрема из фабрике аутомобила „BMW” из Минхена и „Ernest Reine” из Нирнберга (погодна за формирање алатнице) која је допремљена у предузеће „Боба Милетић” у Чачку.
Новоформирано предузеће „Боба Милетић” имало је 150 радника и 14 ученика. Стручних кадрова било је мало, па је закључен уговор са десет инжењера из Немачке и шест из Југославије да организују посао. У Чачак је прекомандовано и доста официра из других гарнизона ЈНА који су имали одговарајуће знање и искуство у вези са индустријском производњом. Ово војно предузеће ускоро је постало главни центар сакупљања, ремонта и дистрибуције машина из репарација за војну индустрију Југославије. Поред ремонта машина фабрика „Боба Милетић” је, као успутну делатност, почела да прави нарезнице и алат за машине.
Испоставило се да је овај непланиран трансфер технологије и знања постао основа за касније формирање најмодернијег предузећа у граду („Фабрика резног алата – ФРА”) и једна од најзначајнијих модернизацијских тековина које су обликовале град у следећих педесет година.
Поред ове технологије предузеће „Боба Милетић” почело је и ремонт, монтирање, а касније и производњу термичких пећи и термичке керамике, што је касније постала основна делатност још једне нове фирме („ЦЕР”).
Фабрика „Боба Милетић” имала је и своју школу и интернат за ученике, будуће раднике, оформљен 1948. године. Кроз ову интерну школу, која је деловала по војним прописима као и цело предузеће, за три године школовало се 320 ученика. Услови рада у фабрици били су тешки, дисциплина војничка, примања мала. Радници су се често бунили, а казне су биле строге (укључивале су и отпуштање са посла). Предузеће је после завршетка ремонта машина из репарација престало са радом 1. марта 1953. године.
Расформирањем предузећа „Боба Милетић” Чачак није остао без војне индустрије. Техничка служба ЈНА формирана је 1953. године интеграцијом дотадашњих служби по родовима војске. На нивоу војних области основани су ремонтни заводи са циљем ремонта војне опреме и производње резервних делова. Прва установа овог типа која је основана био је „Технички ремонтни завод Чачак” (3. мај 1953). У нову фирму из предузећа „Боба Милетић” прешло је 130 радника, а из Београда се у ново предузеће преселила Главна аутомобилска радионица МНО („Аутокоманда”) са 120 радника, машинама и потребном опремом за рад. „
ТРЗ Чачак” био је под пуном војном управом, самоуправљање није у потпуности примењивано, а пословање по дохотку уведено је тек 1. јануара 1957. године. Те године фабрика је имала 468 радника.
Заводу је 1957. припојена артиљеријска радионица из Земуна, а 1958. године и војна аутомобилска радионица из Крагујевца. На крају 1958. године у фабрици је било запослено 687 радника.
Основни радни задаци Завода педесетих година били су умерени на ремонт моторних возила точкаша, међу којима су већину чинила америчка и западна теретна и теренска возила (Dodge, GMC, Willys-Jeep, Ford,, Fiat). Град је тако задржао, па и проширио модерна постројења. Међутим ова фирма је током целог периода социјализма била саставни део војне команде, без икакве везе са цивилном локалном управом. Утицај на развој града био је посредан.
Милош Тимотијевић
Извор: Милош Тимотијевић, „Чачак у предвечерје Другог светског рата 1938-1941 : социјална, економска и политичка структура”, Зборник радова Народног музеја XXIX (1999), стр. 133-218; Милош Тимотијевић, Модернизација балканског града (1944-1989) : компаративна анализа развоја Чачка и Благоевграда у епохи социјализма (Чачак : Народни музеј Чачак, 2012)
Коментари
Постави коментар