Рихард Пухта, Танаско Рајић на топу (Народни музеј Чачак)
Херој, као симбол снаге, части и саможртвовања, заузима кључно место у колективној свести европских народа, нарочито у временима историјских криза. Још од античке епохе култ хероја постао је носилац моралних и идеолошких вредности заједнице, да би у деветнаетовековној Европи дошло до артикулисања читавих пантеона националних хероја, који својим пореклом, подвизима или трагичним судбинама уједињују народ око заједничке историјске мисије.
Под утицајем европских идејних и културних токова у српској култури XIX века формира се сопствени култ хероја, међу којима се истичу владарске, ратничке, духовне и културне личности. Такви хероји нису били само узори, већ и носиоци симболичке моћи којом се учвршћивало национално јединство и историјска самосвест.
Један од најистакнутијих хероја XIX века био је Танаско Рајић, чија се смрт поред топова у Боју на Љубићу 1815. године увек ценила и уздизала као истакнуто јуначко дело.
Живот Танаска Рајића
Атанасије, у народу познатији као Танаско Рајић, рођен је у Страгарима крајем осамнаестог века, највероватније око 1770. године, у породици Недељка Рајића. Почеци његовог живота, као и животне прилике већине устаничких првака из тог доба, нису познати.
Танаско Рајић се први пут поуздано помиње у дозволи страгарског спахије Јусуфа из 1798. године којом је дозволио обнову воденице манастиру Вољавчи на његовом имању. Током Кочине крајине (1788–1791) учествовао је као барјактар у фрајкорским јединицама по Карађорђевом командом, а потом се, према казивањима, нашао у редовима српског одреда под командом Мустафе-паше у борбама против Пазваноглуа, одметника од централне османске власти. Још у младости профилисао се као војник, што је одредило и даљи живот.
У Првом српском устанку вожд Карађорђе именује га за сопственог барјактара, што је био знак великог поверења. Током Другог српског устанка, након погибије војводе Арсенија Ломе, Рајић је постављен за војводу чачанског краја. Његова судбина се исписала на драматичан и трагичан начин 1815. године у Боју на Љубићу, када је одбијајући да напусти топове изгубио живот у директном судару са турском војском. Према предању грозно је исечен, а његова унакажена глава је пронађена, пренета у завичај и сахрањена поред манастирског зида у манастиру Вољавчи на Руднику. Обезглављено тело положено је у гроб на брду Љубићу.
Мада одсутан из епског песничког корпуса и недовољно присутан у делима раних мемоариста, име Танаска Рајића постаје познато широј јавности кроз националну романтичарску књижевност у другој четвртини XIX века. Посебну улогу имали су Сима Милутиновић Сарајлија и Вук Караџић. У „Сербијанки” Сарајлија му посвећује цело певање, представљајући га као јуначког барјактара који предводи одбрану на Црном врху 1809. године. Вук Караџић у делу о књазу Милошу из 1828. године доноси први детаљнији опис Рајићеве погибије, који је касније постао основни историјски наратив у јавности. Посебну популарност стекле су литографије Анастаса Јовановића са темом Рајићеве погибије на Љубићу, на основу које је Рихард Пухта насликао чувени портрет који се чува у Народном музеју у Чачку.
Тако је Танаско Рајић постао митска фигура националне српске историје, чија слава није избледела ни у XX веку, нити почетком XXI столећа. Међутим, његова жртва никада не би имала такав одјек у јавности да Бој на Љубићу и цела Битка на Чачку нису имали тако далекосежне последице по целу нацију.
Бој на Љубићу – историјска прекретница
Драматични догађаји на Љубићу 1815. одлучили су исход Другог српског устанка, последично и даљи развој Србије. Када је снажна турска војска из Београда под командом Ћаја-паше, заменика Сулејман-паше Скопљака, кренула је према Руднику већ 15/27. априла 1815. године устаничке снаге нису могле да их зауставе. Изгледи да ће се устанак повољно завршити нису били велики. У Чачку се брзо сконцентрисана најбоља турска војна сила из Београдског пашалука, којој су ускоро почела да пристижу појачања. Устаничка војска која је подигла шанац на брду Љубићу била је знатно слабија, а жестоки напади Турака почели су већ 12/25. априла.
Јуначка погибија Танаска Рајића на Љубићу догодила се 26. маја/6. јуна 1815. у тренутку када је у једном у низу бојева изгледало да Турци побеђују. Рајићева одлука да се не повлачи и да јуначки брани топове било је свесно жртвовање снажне симболичне вредности, која је остала запамћена у колективној свести народа. Иако се у први мах чинило да устаници губе битку, исход се на крају преокренуо у историјску победу захваљујући храбрости Васе Томића Книћанина који је истог дана убио Имшир-пашу.
Поколебана погибијом заповедника, исцрпљена оскудицом у храни и упорношћу српске блокаде, турска војска у Чачку одлучила је да се повуче. Пут Јелице кренули су 29. маја/10. јуна и одмах су нападнути, да би 1/13. јуна 1815. доживели тежак пораз у Ртарима.
Према наредби кнеза Милоша српски војници су хумано поступали према заробљеним и рањеним турским војницима и цивилном муслиманском становништву. Није било одмазди, често су им враћане и опљачкане ствари, а Срби су их потом испратили до турских утврђења. Није било ни ширења борби изван Београдског пашалука. Све је то допринело каснијим преговорима с Турцима.
Кнез Милош Обреновић је од самог почетка устанка био свестан да Срби немају снаге за дуготрајан вишегодишњи отпор многољудном Османском царству. Усмени споразум кнеза Милоша и Марашли Али-паше из 1815. потврђен је султановим ферманом почетком 1816, чиме су Срби званично добили минимална права. Али и таква полуаутономија била је велики успех, јер је прекинут рат и страдање, након чега су Срби упорном дводеценијском борбом проширивали своју слободу.
Танаско Рајић – херојска жртва као темељ националне свести
Херојска жртва Танаска Рајића остаје један од најснажнијих симбола Другог српског устанка и борбе за националну слободу. Одлучивши да остане крај топова упркос свести да ће сигурно погинути на језив начин, Рајић се позиционирао као архетип слободољубивог и жртвеног јунака. Његово поступак, заједно са војничком победом код Чачка, снажно је утицало на националну самосвест и убрзало повољан исход устанка.
Тако је његова смрт постала архетипска слика отпора, уклесана не само у народно памћење, већ и у темеље српског историјског идентитета који се изграђивао у XIX веку. На тај начин Љубић у колективној свети никада није био само место погибије Танаска Рајића, већ истакнути национални симбол који је свакој новој генерацији указивао на значај борбе за слободу.
Милош Тимотијевић
Извор: Милош Тимотијевић, „У сусрет обележавању 210. годишњице Боја на Љубићу : херојство Танаска Рајића”, Чачански глас, бр. 22, 6. јун 2025, стр. 23.
Коментари
Постави коментар