Меморијални
парк Борбе и победе у Чачку, дело Богдана Богдановића (1922 – 2010) ,
представља један од најрепрезентативнијих примера модернистичке меморијалне
архитектуре у Србији, али и у ширем постјугословенском културном простору.
Изграђен током седамдесетих година XX века и отворен 1980. године, овај
комплекс у потпуности одступа од нормативне соцреалистичке симболике
карактеристичне за послератно доба. Уместо петокраке, пушке и фигура хероја у
покрету, Богдановић обликује апстрактни митолошки пејзаж, у којем зооморфни
мотиви, древна архитектонска архетипија и алегоријска композиција стварају
универзалан језик памћења, уметности и сублимације историјске трауме.
Централни
објекат комплекса – троделни мегарон висине 12 метара, изграђен од најтврђег
јабланичког гранита – украшен је са чак 620 тератоморфних бића која подсећају
на митске грифоне, химере и друге древне симболе. Ти зооморфни орнаменти нису
тек декорација – они прелазе у симболички и ритуални слој значења. На први
поглед чудовишни и чудесни, они подсећају на зверску димензију људске природе и
на архетипску повезаност страдања, моћи и циклуса живота и смрти. Овим
елементима Богдановић свесно нарушава утврђене кодове идеолошког наратива
социјалистичке Југославије и уместо хероизације, нуди медитативни простор
сећања.
Само на први
поглед реч је о „споменику“. У суштини, у питању је целокупно сценографско и
архитектонско дело, које се развија на преко 40 хектара градског земљишта, које
укључује и велику хумку (асоцијација на праисторијски модел сахрањивања и
обележавања гробова), испод које су положене кости стрељаних устаника из 1941.
године, највећим делом партизана.
Комплекс је
замишљен као „свети пут“, са улазном капијом, долменом испред хумке
(асоцијација на мегалитску културу), платформом, прилазним стазама и централним
маузолејом, а сваки сегмент прати одређену наративну и симболичку линију.
Просторна логика не служи репрезентацији историје, већ иницира егзистенцијално
искуство, у којем посматрач постаје учесник у ритуалу проласка кроз време, мит,
меморију и сопствени однос према прошлости.
Богдан Богдановић, архитекта, теоретичар, есејиста и бивши градоначелник Београда, један је од најзанимљивијих ствараоца југословенске и европске архитектонске сцене друге половине XX века. Пореклом из истакнуте беогардске грађанске породице, имао је значајну каријеру у социјалистичкој Југославији, мада идеолошки, политички ни вредносно није репрезентовао комунистичку партију којој је припадао. Ипак, не треба заборавити, крајем Другог светског рата рањен је као припадник партизана.
Његова
визија меморијала које је стварао није се заснивала на наметању, већ на
асоцијацији, и није служила идеолошкој мобилизацији, већ егзистенцијалној
катарзи. Можда је комплекс „Борбе и победе” у Чачку заправо врхунац његовог
ауторског израза. Поред дела у Вуковару, Јасеновцу и Мостару, Спомен-парк у
Чачку припада најсуптилнијим и најинтроспективнијим делима његовог опуса. Он
сам је говорио да је изградња била „драматична и дуга прича, читав роман“, а
паралелно са пројектовањем и градњом, писао је и књигу „Повратак грифона”,
непосредно инспирисану радом на овом месту.
Занатско
обликовање Богдановићевог дела било је поверено каменоресцима из села Темска
код Пирота, на челу са мајстором Момиром Џунићем. Њихов допринос поруци коју
нам нуди споменик је непроцењивог значаја. Свака животињска фигура је
јединствена, ручно клесана у најтврђем камену, чиме је цео комплекс претварен у
грандиозну камену фреску. Тај спој изузетне архитектонске визије и
традиционалне занатске вештине доводи до јединствене поетике – „дуборез у
камену“, како га је сам Богдановић називао.
Ипак, упркос
несумњивој уметничкој и културној вредности, Меморијални парк дуго је био
маргинализован. Разлог није само у делимично присутној идеолошкој поруци, већ и
у чињеници да је био снажно повезан са комеморативним праксама социјалистичке
Југославије, које су након распада СФРЈ изгубиле институционални и симболички
легитимитет, али су зато редовно политички употребљаване у контексту дневне
политике и обнове сећања на грађански рат у Србији између 1941. и 1944. године.
Међутим, естетски, историјски и амбијентални критеријуми овог пре свега
уметничког дела свакако заслужују пажњу и сагледавање изван уског оквира дневне
политике, задртог комунизма или јаросног антикомунизма.
Зато се
управо на примеру овог дела разоткрива драматична судбина српског модернизма:
увек у неспоразуму са доминантним токовима „уметничким укусима” друштва, без
системске подршке, често непожељан у јавном простору који тражи јасне симболе,
али ипак – жив.
Меморијални парк „Борбе и победе” у Чачку стоји као парадигма једне алтернативне, поетске линије српског и југословенског модернизма, у чијем се језику преплићу мит, сећање, форма и простор. Као дело које је истовремено маргинализовано и присутно у културном сећању, оно захтева нову валоризацију: не само као архитектонски објекат, већ као културно-идејни феномен. Његова историја – и као грађевине, и као симбола – указује на потребу да модернизам у Србији буде поново прочитан, али не као стил, већ као уметнички став.
Милош Тимотијевић
Коментари
Постави коментар