„Народ мој пита дрвeнога идола својега, и штап му казује; јер дух курварства вара их, и блудом одступају од свога Бога. На врховима гора приносе жртве, и на бреговима каде, под храстом, петрацем и лисјем, јер је њихова сен добра; зато чине блуд кћери ваше и невесе ваше чине прељубу. Нећу казнити кћери ваше кад чине блуд, ни невесе ваше кад чине прељубу, јер се сами одвајају с блудницама и приносе жртве с курвама; народ који не зна, пропашће.“ (Осија 4:12–14)
Историја религија Блиског истока показује сложену повезаност између сексуалности, култних обреда и појма плодности. Археолошка открића (нпр. у Угариту, Картагини), библијски текстови, али и сведочанства грчко-римских писаца попут Херодота, Страбона и Лукијана, указују да су оргијастички култови били распрострањена пракса. Била су то друштва у којима је телесност имала и сакралну димензију.
Њихова функција била је да обезбеде плодност земље, добробит заједнице и милост божанства. Међутим, ти обреди често су укључивали проституцију, сексуалне ексцесе и чак жртвовање деце, што је у потпуности супротстављено библијском моралном и религијском оквиру.
Тај свет био је у дубоком конфликту са јудејском и касније хришћанском традицијом која је сексуалност постављала у јасне етичке и брачне оквире. Управо због тога, питање оргијастичких култова остаје једно од кључних за разумевање библијске осуде хананских народа и праксе „херема“ (потпуног истребљења) описане у Старом завету.
Важно је напоменути да ставови према овим појавама често проистичу из накнадних интерпретација античких текстова и различитих превода, и да не морају да нужно представљају реалну праксу блискоисточних култова.
Култови плодности и сексуалност као сакрални чин
Главна божанства хананског и угаритског света били су Баал, Ашера, Анат и Иштар (Астарта). Они су персонификовали олују, земљу, ратничку и еротску снагу, љубав и плодност. Њихови митови су говорили о космичком спајању и рађању живота, а обреди су имитирали тај космички чин. Сексуалност је тиме постала „свети ритуал“ у коме људи, у храмовима, кроз оргије и сексуални чин, „обнављају“ хармонију природе и космоса.
Из угаритских митова (XIV–XIII век п.н.е.), писаних клинастим писмом, види се да су богови плодности (Баал и Анат) представљани кроз митове пуне еротских и крвавих слика. У једном од текстова о богињи Анат каже се:
„Она прала је своје руке крвљу, руке своје људским изнутицама и машћу, главе ратника узимала је као венце, а онда се у љубави спајала са Баалом, да земља роди и поља дају жито.“
Овде је јасно да се сексуални чин повезује са плодошћу земље и да има култни карактер.
Храмовна проституција
Посебно место имала је такозвана храмовна проституција (qedeshot и qedeshim), где су жене и мушкарци били посвећени храму као „свети“ проститутки. Њихов чин са ходочасницима није био виђен као приватни неморал, већ као јавна жртва божанству. Оваква схватања директно су у супротности са библијским учењем, па Поновљени закон изричито забрањује ову праксу (Пон. зак. 23:17–18).
„Нека не буде блуднице међу кћерима Израиљевим, нити да буде блудника међу синовима Израиљевим. Не уноси у дом Господа Бога својега плату курварску ни цену пса (мушког блудника) ни за какав завет; јер је обоје гад пред Господом Богом твојим.“
Ово је директан одговор на праксе хананских храмова где су постојали qedeshot (женске „свете“ проститутке) и qedeshim (мушке проститутке).
Херодот о вавилонском обичају храмовне проституције
Грчки историчар Херодот (Историје, I, 199) оставља један од најчешће цитираних описа: „Срамна ствар је што свака жена у земљи мора једном у животу сести у светилиште Афродите и имати однос са странцем. Многе богате жене, које се стиде да иду међу прост народ, долазе у храм у затвореним кочијама и чекају унутра. Али већина седи са венцем од канапа око главе. Када дође неки странац, бира коју хоће, ставља новац у крило и каже: 'Призивам те у име богиње Милите (Иштар)'. Новац, ма колико мали био, постаје свети дар. Жена мора поћи с њим и не може одбити. Чином се сматра да је обавеза према богињи испуњена.“ Ово сведочанство показује да је сексуални чин био обредна дужност, а не приватна ствар.
Страбон о храмовима плодности
Страбон (Географија, XVI, 1, 20) говори о храмовима у Сирији и Кипру: „У храмовима Афродите постоји велики број жена које се посвећују богињи; оне не робују мушкарцима, већ служе светилишту својим телом. Неке од најугледнијих породица поносе се тиме што им кћери учествују у оваквим службама.“ Ово је директна паралела са библијским упозорењима.
Лукијан из Самосате
У делу De Dea Syria, Лукијан (II век н.е.) описује храм у Хијерапољу (Мабог, данашња Сирија):
„Људи, занесени звуком фрула и бубњева, и певањем химни, препуштају се божанском надахнућу, у заносу, као да их је сам бог обузео.“
„Људи и жене у заносу плешу, вичу, бацају се у реку као знак очишћења, и многи се сами кастрирају у част богиње.“
„Младићи, понесени божанским заносом, бацају на земљу своју одећу, узимају мач и одмах се кастрирају, и затим трче кроз град са одсеченим деловима у рукама.“
„Тада се одржавају оргијски празници, где мушкарци и жене, у екстази, воде љубав у светом кругу храма, верујући да тиме умножавају снагу природе.“ Овде је присутан оргијастички и екстатични карактер култа, уз самокастрацију као најекстремнији облик жртве.
Оргијастички ритуали и екстаза
Ритуали су често били јавни, колективни и екстатични. Музика, бубњеви, плес и употреба вина или опојних супстанци доводили су учеснике у стање транса. У том стању се приступало оргијама – масовним сексуалним односима у част божанства. Такви обреди били су у функцији плодности: веровало се да ће земља бити родна као што је и човек телесно плодан.
Повезаност сексуалности и жртвовања деце
Још једна мрачна страна ових култова била је пракса жртвовања деце, нарочито у култу Молоха. Археолошки налази у Картагини (тзв. „топхети“) показују да су деца заиста приношена у ватри као жртве. Неки истраживачи повезују сексуалне култове и дечије жртве: ако плодност није долазила упркос ритуалима, богови су „тражили“ већу жртву – живот детета. Та веза сексуалног чина, плодности и жртвовања представља врхунац архаичног схватања да људско тело и живот служе као жртва за одржавање космичког поретка.
Тако је култ Молоха био је повезан са жртвовањем деце. Библија (Јеремија 7:31) каже: „И подизали су висине Тофету, који је у долини Еномовој, да синове своје и кћери своје пале у огњу, што ја не заповедих, нити ми на срце дође.“
Социјални и здравствени проблеми
Култна сексуалност није била без последица. Са социјалне стране, она је разарала породичне и брачне везе, јер је сексуални чин измештен из сфере интимног и постао део јавног, колективног обреда. Са здравственог аспекта, овакви ритуали вероватно су довели до ширења полно преносивих болести. Иако антички извори не говоре директно о томе, модерна медицина и епидемиологија показују да су такви услови били идеални за ширење инфекција.
Иако антички извори не користе овај речник, познато је да су већ у грчко-римском свету постојала запажања о „болестима које се преносе у блуду“ (нпр. Соранос из Ефеса, II век н.е.).
Библијска осуда и теолошки контекст
У библијским текстовима овакви култови описани су као „гадости народа земље“. Тако Левитски закони (Лев 18:24–28) наведене оргијастичке култове јасно повезују истеривањем народа који су упражњавали ову праксу: „Немојте се гадити ниједном од тих гадова, јер су се свим тим гадовима гадили народи што ћу их истерати испред вас. И земља се оскврнила, па ћу је походити за безакоње њено, и земља ће извргнути становнике своје.“
Тумачење је јасно: сексуални култови, проституција и жртвовања били су разлог за „херем“ – потпуно истребљење народа као у Јерихону. То је и образложење зашто је Бог „истерао Хананце“ и дао њихову земљу Израиљцима. Осуда није само морална, већ и теолошка: овакви обреди доводе до разарања људског достојанства и одвраћају народ од јединог истинитог Бога. У библијском наративу херем добија оправдање управо кроз чињеницу да су наведени оргијастички култови култови били толико дубоко изопачени, да је једино решење било њихово искорењивање.
Библијски морал и оргијастички култови
Оргијастички култови Блиског истока представљали су систем у којем су сексуалност и жртва биле основна средства комуникације са божанством. Они су у својој суштини тежили одржавању плодности и космичког поретка, али су у исто време доводили до друштвених, моралних и здравствених поремећаја.
Сведочанства Херодота, Страбона и Лукијана дају живописну слику тих пракси, док Библија нуди оштар морални и теолошки одговор. Библијска традиција, која је инсистирала на јасним моралним и породичним оквирима сексуалности, видела је у њима разлог за осуду и искорењивање.
Управо овај конфликт – између архаичног света култне сексуалности и библијске етике – обележио је један од кључних сукоба у историји религија, утичући на облике морала, религијског постуљања и друштвеног уређења све до данашњих дана.
Милош Тимотијевић
Коментари
Постави коментар