Старозаветна прича о Сузани и пожудним старцима вековима је инспирисала уметнике својом снажном моралном поруком. Као жена изузетне телесне лепоте, али и пуна врлине духа, Сузана је пробудила незајажљиву „греховну пожуду“ код двојице стараца изабраних да буду судије у јеврејској заједници за време ропства у Вавилону („И видјеше је обојица старјешина како сваки дан одлази да прошета, и роди се у њима похота за њом“).
Грешна страст непрекидно их је прогонила. Похотљиви старци тада су решили да искористе своју истакнуту позицију и натерају Сузану да им буде љубавница. Када је одбила њихове неморалне захтеве, запретили су јој клеветом да је ухваћена у прељуби. Иако је знала да је за такав преступ чека смртна пресуда, Сузана је изабрала истину и достојанство. На суђењу је млади пророк Данило разобличио њихову подлу заверу, а старци су, због своје пожуде и лажи, осуђени на смрт. Тако је чистота једне жене постала сведочанство о снази правде и Божјег суда.
Фламански барокни уметник Антонис ван Дајк (1599–1641) једно своје дело посветио је овој теми, а његова слика чува се у Минхенској старој пинакотеци. Током свог школовања у Минхену Надежда Петровић је као и други студенти имала обавезу усавршавања радом на копијама дела старих мајстора. Једна од копија које је урадила била је управо и слика „Сузана и старци“. Није познато шта ју је тачно привукло овој теми – можда управо њена морална драма и женска снага пред лицем неправде.
Када је у августу 1900. године Надежда још као студенткиња први пут излагала своје радове у Београду, живела је у уверењу да ће добити позитивне критике. Посебно је била поносна на своју копију дела „Сузана и старци“. На самом почетку изазвала је позитиван одјек у престоничкој јавности. Штампа је забележила да је „млада и даровита сликарка, ћерка председника Пореске управе Г. Мите Петровића, донела низ лепих и одабраних слика”.
Поједини критичари похвалили су њен труд и таленат, истичући пријатан утисак и леп дар младе уметнице, као и могућност за напредовање, док су други били збуњени модернијим приступом у њеним делима.
Међутим, после негативне критике Пере Одавића, која је по тону била веома карактеристична за средину и време када је настала, став јавности према Надеждином сликарству постао је стабилно негативан. Романтизовано схваћена национална уметност није трпела модерно конципиране слике Надежде Петровић, потпуно непознате особе у уметничким круговима тадашње Србије. Њена појава изазвала је револт, па и чуђење, јер је имала храбрости да јавно изложи дела супротна тада владајућим уметничким конвенцијама. Био је то изразити пример погрешног закључивања и немогућности препознавања нових естетских вредности и схватања у сликарству.
„Ових дана изложила је Г–ца у сали Велике Школе своје сликарске радове, и Ta изложба објављена је преко свију престоничких листова, и ми смо отишли да видимо радове тог новог поборника на пољу Лепоте, којих је, на жалост, код нас, тако мало. Име Госпођице Надежде Петровићеве као живописца сасвим је ново и непознато, мислили смо, а она, међутим, ето има и таквих радова које износи општој оцени, што значи, да је Госпођица у миру и тишини не само радила и спремала се. Но и спремила се. С тим мислима отишли смо на изложбу, унапред уверени да ћемо моћи написати неколико лепих, одушевљених речи нa адресу Госпођице Петровићеве, и молити је, да истраје на томе путу који, и ако је трновит у опште, а код нас трновитији но ма где, ипак је пут славе и части. Међутим, како смо се горко разуверили! Кад смо видели оно што је Госпођица под именом сликарских радова изложила, нисмо се могли довољно начудити толикој њеној храбрости. Зар после рада на Академији, зар после дугог кретања међу радовима и старих и нових мајстора Госпођица не нађе бољих и лепших узора себи и својој одушевљеној младости, но ’импресионистичке’ радове, то болесно и труло схватање болесних и трулих мозгова.”
Иако београдски „старци“ — критичари и чувари преживелих и бајатих академских канона — нису настојали да Надежду присиле на телесну покорност, користили су своју позицију ликовних судија да је приморају да се повинује њиховом естетском укусу. Суштински, захтевали су порицање стваралачке слободе. На тај начин архетип мушке доминације и насиља над женама у модерном контексту није више (само) телесна уцена, већ интелектуално и естетско насиље, које понижава људски дух и ограничава уметничку слободу.
Као и старозаветна Сузана, ни Надежда није поклекла пред тим уценама. До краја живота остала је верна својим уметничким идеалима и модерном изразу. Међутим, Надежда није дочекала праведну оцену свог сликарства. Ревалоризација њеног дела почела је тек пред Други светски рат, када је коначно препозната као пионир модерне српске уметности и симбол женске стваралачке аутономије.
Да ли је Надежда, копирајући дело „Сузана и старци“, већ за време школовања у Минхену сликала своју сопствену судбину у свету уметности?
НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ – ЖИВОТ И УМЕТНОСТ У СЛУЖБИ НАЦИЈЕ
Милош Тимотијевић
Службени гласник, Београд (2025), 276 стр.
ISBN 978-86-519-3185-0
Коментари
Постави коментар