Када је као дете слушала породичне приче, Надежда
Петровић је знала да њен деда није био обичан човек.
Хаџи-Максим Јовановић-Петровић, сиромашни дечак из
Јадра, који је чувао овце крај манастира Троноше, постао је трговац, ходочасник
и темељ једне београдске породице — а уједно и симбол успона новог српског
грађанства.
Породично порекло и вредности које се у њему негују
често остављају дубок траг на појединцу. У случају Надежде Петровић, тај траг
почиње од њеног деде, Хаџи-Максима, чије је ходочашће на Исток породицу трајно
обележило.
Од чобанина до трговца
Деда Надежде
Петровић по очевој линији био је Максим Јовановић (1814–1884),
рођен у селу Недељице у Јадру. Старије порекло породице није познато. Максим је
рано остао без родитеља, да би га око 1824. примили у оближњи манастир Троношу,
где је уз чување оваца успео да научи да чита и пише. Један калуђер га 1834.
одводи у Београд, где је као бистар момак могао да пронађе посао. Имао је срећу
да га у службу прими богати трговац Јован Петровић, који није имао деце. С
временом, Максим је стекао велико поверење свог послодавца, који га је и
посинио. Долазак у Београд представљао је за Максима прелазак
из традиционалног у модерније друштво, које је живело у ритму бржих промена и
ширих културних утицаја.
Максим Јовановић је 1846. у београдској Саборној цркви склопио брак с Мартом (1816–1888), удовицом београдског трговца Јована Делина. Кум на венчању Марте и Максима био је београдски мумџија Станко Накић, а ово кумство одржало се и у наредним деценијама.
После рођења
првог детета Максим Јовановић узима презиме свог поочима и после 1847. у
документима се појављује под именом Хаџи-Максим Петровић.
Пут у
Јерусалим
Због природе посла, Јован Петровић је са
посинком Максимом Јовановићем често путовао. Одласци изван Србије нису увек
били условљени само трговином већ и религиозним разлозима. Тако су 1845.
заједно отишли на хаџилук у Јерусалим.
Одлазак на
поклоњење светим местима представљао је важан лични чин активне побожности,
који је значајно утицао на идентитет појединца, што је често обележавано и
променом презимена. Путовања су била изузетно захтевна и скупа, тако да су српски
поклоници у Свету земљу током XIX века углавном били имућни људи.
Ходочасници
су током својих путовања сусретали људе из различитих култура, чиме је хаџилук,
осим верске, добијао и значајну културну димензију. Путовања су била својеврсно
искушење, не само због опасности на путу већ и због ризика од болести. Није
било необично да поједини поклоници и премину током ходочашћа. Међутим, хаџилук
је био важан статусни симбол за трговце,
што је био снажан мотив за путовања упркос опасностима.
Хаџилук, међутим, није био само чин побожности, већ и
прилика за трговину
и доношење многих луксузних предмета са Оријента у
Европу – од антиквитета и уметнина до скупоцених тканина, стакла и икона. Није
искључено да је и сам Хаџи-Максим Петровић, као искусан трговац, користио своја
путовања у Свету земљу да донесе и препрода неке од тих предмета у Београду.
Трговина предметима „из Свете земље“ имала је не само материјалну, већ и
симболичну вредност: сваки артефакт са Истока носио је ауру побожности и
егзотике, која је пленила пажњу београдског грађанства у настајању. Тако су се
у дому Петровића сусретали вера и трговина, култ и луксуз — управо она мешавина
духовности и естетике која ће, на другачији начин, обележити и уметнички свет
Надежде Петровић.
Трговци су
били један од најдинамичнијих друштвених слојева у Кнежевини Србији. Због
природе посла стално су путовали и доносили нове идеје, сазнања, вредности,
обичаје и навике. Богатство које су стварали омогућавало им је да се осећају
слободно и уздигну изнад средине у којој су живели. Социјални слој у коме је
живела Надежда Петровић, младо српско грађанство, био је динамичан, имућан и
поносан на место у друштву које су изборили својим способностима, што је на
много начина утицало и на њен идентитет.
Иако нису
живели у једном домаћинству, Јован Петровић и његов посинак Хаџи-Максим и даље
су заједно радили и путовали. Тако су 1854. поново кренули у Свету земљу, али
на овом путовању трговац Јован Петровић је преминуо. Тело никада није пренето у
Србију, а Хаџи-Максим је још најмање два пута одлазио у Јерусалим.
Кућа са душом Истока
После смрти
поочима, Хаџи-Максим је наследио његово имање, кућу и кафану, коју је назвао
„Код Хаџи-Максима”, на месту где се данас у Београду укрштају улице Џорџа Вашингтона
и Двадесет седмог марта. Када су улице у Београду добиле имена, главна
саобраћајница у Палилули, у којој се налази кућа породице Петровић, добила је
назив Ратарска улица, и тај назив носиће до 1930. године, када је названа по
краљици Марији, да би 1946. била преименована у Улицу 27. марта.
Приземна
кућа Хаџи-Максимова, с десет пространих светлих соба, била је окречена у жуто и
покривена црвеном ћерамидом. Зграда је била окружена зеленилом и баштом са пуно
ружа и воћака, посебно трешања. Петровићи су поседовали и њиву, поред које је
протицао Булбулдерски поток око кога су расле тополе и врбе, а до Ташмајдана
простирали су се виногради с „чокотима плавог грожђа”.
Половином
XIX века овај простор био је сеоска периферија Београда, на којој су се
настањивали досељеници из целе Србије и осталих крајева насељених Србима,
земљорадници и рабаџије. Било је то и излетиште за Србе и Турке из београдске
вароши.
Посета
Јерусалиму и Леванту утицала је и на стил живота породице Петровић, укључујући
и уређење приватног простора. Хаџи-Максим је из Свете земље, у коју је путовао
најмање четири пута, донео много икона, богато ткане ћилиме, софе прекривене
свилом, пуно „богате стакларије”, разне оријенталне предмете. Највећа
просторија у кући („сала”) била је украшена „арапским дуборезом”. Због
многобројних икона и уметнички обликованог намештаја, комшије Петровића
говориле су да је њихова кућа у Београду украшена као црква.
Корени Надеждине културе
Отац и мајка
Надежде Петровић преселиће се у ову кућу 1884. године, после изненадне смрти
Хаџи-Максима Петровића, кога је несрећним случајем у подруму пригњечило буре.
Наиме, поред кафеџијског посла, Хаџи-Максим био је и трговац вином.
Кућа у коју
је дошла Надежда Петровић имала богат садржај. Осим великог броја икона и оријенталних предмета
(ћилима, свиле, софа) које је Хаџи-Максим донео са хаџилука, кућа је имала и
савремена уметничка дела. Доминирали су портрети Хаџи-Максима са фесом на глави
и његове жене Марте у либадима (рад Димитрија Посниковића). Касније су ту били
и Надеждине слике, вајарски радови Мештровића, браће Росандић и других
уметника, богата библиотека, збирка докумената и најразличитијих предмета. Били
су ту клавир и други музички инструменти, јер су Митина и Милевина деца била
талентована на много начина. Све је нестало у немачком бомбардовању Београда
1941. године.
У кући коју је изградио њен деда, окружена иконама,
свиленим софама и портретима предака, Надежда је одрастала у простору где су се
Исток и Запад додиривали. Тај
свет боја, симбола и прича био је њен први музеј, њена прва уметничка школа. Из тог дома потекла је сликарка која ће
осветлити лице модерне Србије.
НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ – ЖИВОТ И УМЕТНОСТ У
СЛУЖБИ НАЦИЈЕ
Милош Тимотијевић
Службени гласник, Београд (2025), 276 стр.
ISBN 978-86-519-3185-0
Коментари
Постави коментар