Када је 1911. спремала радове за Међународну изложбу у Риму, Надежда Петровић је веровала да брани част српске уметности и југословенског културног јединства. Оно што није очекивала било је — оптужба за „порнографију“.
Поводом педесетогодишњице уједињења Италије у Риму је 23. марта 1911. отворена велика Међународну изложба. За Србију је ова уметничка смотра била веома важна, тако да је у свој павиљон примила и уметнике с југословенског простора. Највећу пажњу привукао је „Косовски циклус“ Ивана Мештровића. Његово одбијање да излаже у павиљону Аустроугарске, јер Далмација и Хрватска нису добиле засебне одељке, појачавало је политичку димензију целог догађаја.
Надежда Петровић је, попут Мештровића, намeравала да на овој изложби прикаже низ националних тема („Бој на Косову“, „Смрт мајке Југовића“, „После битке на Косову“) и посебно неколико слика везаних за Марка Краљевића („Игра вила на планини – Краљевић Марко и вила“, „Краљевић Марко и Реља Крилатица“).
Међутим, уместо славе, Надежда је добила увреду. Српски жири који је бирао радове за изложбу у Риму Надеждине слике оценио је негативно, а поједине означио чак као „порнографске” (наги јахачи Краљевић Марко и Реља Крилатица), тако да њене модернистичке слике инспирисане народном поезијом нису уврштене у српски павиљон.
При томе је њен пријатељ и сарадник Иван Мештровић није заштитио, што је Надежду додатно наљутило: „Рекли су за ме да сам порнограф и слике производ порнографије […] била [сам] бесна можеш ми веровати, не на тебе, не и на њих већ на себе. Шта [ми] је требало да шаљем своје радове да ми глупани над њима […] оштре језике за безобразне вицеве.”
Држава је од уметности очекивала пропагандни плакат, а Надежда је нудила лирску визију националног мита. Мештровићев стилизовани монументализам инспирисан српском епиком одговарао је намени и функцији јавне скулптуре у величању нације у време убрзане милитаризације европских народа. С друге стране Надеждине слике нису имале довољно експресивне снаге и херојског израза да на пољу националне пропаганде убедљиво представе косовске хероје и национално-ослободилачко-ујединитељске циљеве Србије, што је и био главни разлог за одбијање њених радова. Док је Мештровић своје јунаке обликовао у камену као античке хероје, Надежда их је видела као тела у покрету. Њен ликовни израз, својом формом и бојом био је исувише склон експерименту што у то време није одговарао захтевима државне политике.
Надежда се није љутила само због ниподаштавања свог сликарства, већ и због системске неправде — државне администрације која је у важне уметничке одборе постављала нестручне људе, без способности и знања да процене уметност: „Мени je стављено на душу да учествујем на изложби као Српкиња и као једина Српкиња сликарка, не могу материјално одговарати за неслагање у укусу и интелектуалној разлици међу колегама, и људима који мало или готово нимало уметност не разумевају, бар не правац нове уметности. А на жалост у све Уметничке Одборе сем уметника – који су свагда у мањини, улазе многи и многи, који уметност или ништа не разумеју или ничега заједничког с њоме немају.”
Надеждине слике нагих тела епских српских јунака суштински су упућивале на „расну” идеологију тога времена (као и Ничеов витализам), али су такође биле и потврда ослобођења модерног појединца од друштвених правила, с циљем повратка изгубљеног јединства између природе и човека. Иако Надежда није имала силовитост Мештровићевог израза, њен доживљај јунака из Косовског циклуса несумњиво је био инспирисан ставовима о интегралном југословенству, као и код Мештровића.
Радови који су ипак уврштени на изложбу у Риму („Београдска улица у снегу“, „Нотр Дам у Паризу“ и „Тиљерије на Сени“) нису имали националну тематику. Критика која је посетила српски павиљон није игнорисала Надеждине слике, али није ни хвалила. Карактеристичан је став Димитрија Митриновића, који у то време Надежду још није лично упознао: „Г-ђица Надежда Петровић такође је недовољно озбиљна и површна; сувише храбра и сувише грлата. Па ипак, ако и сувише храбра, она је храбра: има лепу храброст једнога снажнога и талентованог инпресиониста […] Њен кист је широк и крепак, пун сигурности и поуздања у се; манитог лудог, поуздања, често, али лепога такођер […] Г-ђца Петровић има дужност да буде солидна сликарица, јер су њене диспозиције више него што је потребно за сликарицу: диспозиције за уметницу.”
Тако су Надеждине слике, које су у себи носиле слободу тела и духа, постале жртве страха једног друштва од саме идеје модерности. Заправо, друштво још није било спремно за модернистички пројекат Надежде Петровић и када су неке друге теме биле у питању. Требало је да прођу још скоро три деценије да би се схватило њено место у развоју српске уметности.
Српско друштво није било спремно за Надежду 1911. године. Али модерна Србија настала је управо из тог неспоразума. Све што је тада било схваћено као саблазан — данас је симбол уметничке слободе.
📖 НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ – ЖИВОТ И УМЕТНОСТ У СЛУЖБИ НАЦИЈЕ
Милош Тимотијевић
Службени гласник, Београд (2025), 276 стр.
ISBN 978-86-519-3185-0
Коментари
Постави коментар