Почетком XX века јужнословенски народи ушли су у епоху дубоких друштвених и културних промена које су преображавале њихов положај у Европи. Ширење писмености и образовања створило је нову, самосвесну омладину која је, заједно са све бројнијим грађанством, прихватила европске идеје националне еманципације и друштвеног напретка. Развој штампе омогућио је да те идеје изађу изван уских интелектуалних кругова и постану основа модерне политичке јавности. Истовремено, урушавање етничких хијерархија у вишенационалним царствима која су владала јужнословенским народима и растуће међународне тензије подстакли су ширење отпора и нових видова самоосвешћивања. Тако је на прелому векова на читавом јужнословенском простору завладао „нови дух“ – вера у слободу, културно јединство и европску модерност, из које се рађала идеја „народног јединства“ и интегралног југословенства.
Међутим, није постојао заједнички план о карактеру и степену народног јединства, о облику државе којој се тежи, средствима борбе за њено стварање и многим другим стратешким питањима. Ипак, многи су гајили уверење да су Срби, Хрвати и Словенци један јужнословенски народ, који треба да има и једну државу.
Србија се почетком XX века налазила у сложеном положају – као мала, претежно аграрна држава, окружена империјалним силама које су политичким и војним притисцима угрожавале не само тежњу ка националном уједињењу, већ и сам њен опстанак као независне државе. „Опкољена земља“ и „ухапшени народ“ постали су слике које су најбоље описивале њену геополитичку стварност.
У таквим околностима српска политичка и интелектуална елита почела је да у југословенству види рационалнији и одрживији облик националне интеграције — начин да се тежња ка слободи и уједињењу оствари у ширем јужнословенском оквиру и тиме избегне сукоб са блиским народима за исти етнички простор, а затим ублажи и притисак великих сила. Идеја југословенства убрзо је прерасла у културну мисију Србије, која је себе видела као духовно средиште новог уједињења. Тај занос подстакaо је читаву генерацију младих интелектуалаца и уметника, за које је југословенство значило културну еманципацију, модернизацију и превазилажење подела.
У том кругу идеализма и културне мисије деловала је Надежда Петровић – уметница чији су темперамент, визија и морална енергија представљали најчистији израз тог „новог духа“. Њен српски национализам никада није био затворен ни искључив, јер је веровала да уметност може постати средство духовног уједињења јужнословенских народа. Зато је повезивала уметнике из Србије, Хрватске, Словеније и Бугарске, верујући да је култура најпоузданији темељ политичког и моралног јединства.
Еволуција њених ставова може се пратити од 1904. и Прве југословенске изложбе, преко оснивања Југословенске уметничке колоније 1905, са циљем стварања интегралне југословенске културе, до 1912. године, када је у њеном схватању сазрела идеја о нужности политичког јединства јужнословенских народа.
У темељу њеног уверења било је гледиште да су Срби и Хрвати један народ са два имена, повезан заједничком народном културом и историјским искуством. Тако је српска народна традиција, преображена из верског и државног оквира у универзални културни симбол, постала је духовна оса будућег јединства. Косовски мит у таквом тумачењу попримио је ново, општејужнословенско значење – као симбол заједничког архетипског наслеђа, заједничке жртве у борби против страних империја и вере у будући духовни васкрс у пројектованој јужнословенској или ужој југословенској заједници (без Бугара). Визуелни израз таквог става биле су скулптуре Ивана Мештровића инспирисане Косовским митом, посебно Видовдански храм. На тај начин српска народна традиција је постепено губила национална обележја, добијала форму модерности и постепено се конструисала као спона за заједништво свих јужнословенских народа.
Пред Први светски рат Надеждино југословенско уверење постаје чврсто и зрелo: југословенство је за њу било пут ка слободи и модерности, као и уздизања српства у шири културни контекст. При томе је веровање да уметност може премостити националне границе постало централна тачка њеног живота.
Надежда није била наивна и незрела особа која није видела и велике препреке југословенском уједињењу. Већ током Анексионе кризе 1908-1909. било јој је јасно да негативна аустроугарска пропаганда против Србије и југословенског уједињења производи отворену мржњу и непријатељство међу блиским народима: „[…] овај подмукли рат, који се пером води, прети великим и крвавим ратовима, ножем и оружјем, а коме ће бити поприште наше југословенске провинције. Он упропашћује најлепше време рада на културном развијању јужних народа словенских“. Била је и свесна етничке дистанце коју Хрвати гаје према Србима на темељу свог „државног права“ и клерикализма. Сва силина таквих ставова била је више него очигледна у јеку борби на Мачковом камену 1914. године, када су народи с којима је замишљала заједничку државу огорчено ратовали против Срба из Србије.
Надежда је умрла 1915. и није успела да доживи стварање Југославије за коју се страсно залагала. Остаје отворено питање какав би однос имала према новој заједничкој држави, која је имала велике унутрашње проблеме и још веће непријатеље на својим границама.
На то питање никада нећемо добити одговор, али трајни смисао њеног дела говори сам за себе: Надежда Петровић припадала је генерацији која је веровала да уметност може мењати свет и да младост може бити снага за досезање слободе. Њено југословенство није било празна парола, већ духовна визија заједништва народа који су у култури тражили своју еманципацију. Опасност од великих империја за њу је била већа од проблема које стварају разлике међу Јужним Словенима. Зато је уметност постала њен језик борбе, а слобода њен највиши морални и естетски идеал. Југославија је у Надежди постојала пре свог постанка — као уметничка визија света у којем су култура и слобода важније од свих граница.
📖 НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ – ЖИВОТ И УМЕТНОСТ У СЛУЖБИ НАЦИЈЕ
др Милош Тимотијевић
Службени гласник, Београд (2025), 276 стр.
ISBN 978-86-519-3185-0
#NadezdaPetrovic #Jugoslovenstvo #SrpskaAvangarda #ModernaSrbija #Umetnost #Kultura #istorijaumetnosti #SlužbeniGlasnik
Коментари
Постави коментар