ПОРОДИЦА КАО УМЕТНИЧКИ МИКРОКОСМОС: КАКО ЈЕ ДОМ ПЕТРОВИЋА У БЕОГРАДУ ПОСТАО КОЛЕВКА ЈЕДНЕ МОДЕРНЕ УМЕТНИЦЕ

 Породица Петровић представљала је јединствен пример споја традиције, образовања, културе и уметничког духа у Србији XIX века. У том дому испуњеном антиквитетима и уметничким предметима, где се неговала култура читања, музике и сликарства, одрасла је Надежда — будућа уметница која ће у кругу своје породице имати снажну основу и подршку за своју животну мисију.

Надеждин отац, Димитрије Мита Петровић (1852–1911) већ је у детињству показао склоност ка уметности. Као ученик другог разреда  полугимназије у Београду похађао је 1865. школу цртања код сликара Стева Тодоровић. Када је уписао више разреде гимназије редовни наставник цртања такође му је био Тодоровић. Због посвећаног интересовања за уметност Хаџи-Максим је дозволио сину да одлази на додатне приватне часове цртања код Тодоровића (који га је подстицао да се посвети црквеном живопису). На тим часовима били су и касније познати српски сликари Ђорђе Миловановић (1850–1919), као и Ђорђе Крстић (1851–1907), који је касније и Надежду учио првим корацима у сликарству.

Уметник Стева Тодоровић брзо је уочио таленат за сликарство код Димитрија Петровића и предложио је његовом оцу да га пошаље на даље школовање у Италију. Међутим, Хаџи-Максим, „нешколовани практични трговац”, није прихватио препоруку. Димитрије није поновио исту родитељску грешку са својом ћерком Надеждом, јер ју је послао у иностранство да усавршава свој сликарски таленат

Димитрије после очеве забране да иде у Италију на школовање из протеста затражио да га Министарство просвете пошаље за учитеља негде у Србији. Тако је 1869. дошао у Чачак, где је поново почела да ради непотпуна гимназија. Предавао је геометријско и „слободно” цртање, као и умеће краснописа. Управо у Чачку упознао је и своју будућу супругу, Милеву Зорић. 

Поред педагошког и друштвеног ангажмана, наставио је да негује и своју љубав према уметности. Радио је слике покојника за успомену породицама, али и портрете живих људи, најчешће као аквареле. Насликао је и портрет свештеника Сретена Поповића и рестаурирао иконе у чачанској цркви. Тако је Надежда већ у раном детињству била под непрекидним утицајем свога оца и његових преокупација сликарством у многим формама. И касније, у зрелијем добу, на Надежду су посебан утицај имали цртежи њеног оца Мите.

Када 1876. почео први српско-турски рат, Мита Петровић се добровољно пријављује за одлазак у борбе. Распоређен је на дужност комесара „пионирске чете” Чачанске бригаде прве класе, где је поред основних задужења, цртао и бележио ратне догађаје.  

После смрти Хаџи-Максима, Мита и Милева Петровић 1884. долазе у Београд, који је у то време имао око 36.000 становника, чиме је Надежда добила прилику за квалитетније школовање, али интензивнији контакт са уметношћу. Град се убрзано модернизовао, урбанистички, архитектонски и комунално. По доласку у престоницу, Мита напушта просвету и запошљава се у Пореској управи што му доноси бољу плату, а његова супруга Милева 1885. одлази у пензију чиме се потпуно посвећује подизању и просвећивању своје талентоване деце. 

Пресељење у Хаџи-Максимову кућу омогућило је комфорнији живот, одржавање старих и стварање нових друштвених веза. За тадашње Београђане кућа Петровића била је својеврсни „уметнички клуб”, центар окупљања многих стваралаца. Била је то прилика да Надежда од ране младости сазрева у посебној атмосфери, која није била типична за друге породице.

С модернизацијом Србије крајем XIX и почетком XX века, настајало је и развијало се и грађанско (цивилно) друштво, под којим подразумевамо организоване групе грађана које учествују у јавном животу и доношењу одлука. Осим штампе, политичких партија и разних удружења, за Србију су били веома важни и мали кружоци, породична и пријатељска дружења, кафане као важне „установе” у којима се обликовала политичка, социјална и културна енергија грађанског друштва. Надежда је у таквом окружењу од раног детињства учила да је уметност део живота, а не занимање за изабране.

Петровићи су били имућни, с великом кућом у којој је свако дете имало своју собу. Често су угошћавали и хранили велики број пријатеља и познаника, тако да су држали и послугу („посвојкиње”), а редовно собарицу, куварицу, баштована.  Нису били себични и радо су угошћавали многе људе у својој кући: „[...] у њој је било и места и хлеба не само за деветоро деце, браће и сестара Надеждиних, за по коју стару тетку или рођаку, већ и за коју сироту другарицу Надеждину или њених сестара. И тако је у њеном родитељском дому било увек пуно, увек живо као у кошници и ко је год у њ ушао, бивао је пријатељски и срдачно дочекиван и крај све тескобе куће, бивало му је некако широко и топло”. 

Надежда је одрасла у имућној кући и није је мучио проблем сиромаштва, као многе уметнике. Осим тога, она је била у прилици да одраста у веома повољним условима када је у питању однос према култури и да несметано развија таленте које је поседовала. 

Важно је било и унутрашње уређење дома у којем је живела. Осим великог броја икона и оријенталних предмета (ћилима, свиле, софа) које је Хаџи-Максим донео са хаџилука, кућа је имала и савремена уметничка дела. Доминирали су портрети Хаџи-Максима са фесом на глави и његове жене Марте у либадима (рад Димитрија Посниковића). Касније су ту били и Надеждине слике, вајарски радови Мештровића, браће Росандић и других уметника, богата библиотека, збирка докумената и најразличитијих предмета. Били су ту клавир и други музички инструменти.

Надежда је у младости била посвећена и књижевности. Одрастала је читајући стихове Гетеа, Петефија, Виктора Игоа и Војислава Илића, као и дела Његоша и Толстоја, које је знала напамет. Неговала је снажан национални дух, али и интелектуалну радозналост. 

Њену склоност ка цртању рано је уочио ујак Светозар Зорић (1854–1931), архитекта, сликар и универзитетски професор, што је допринело да се Надежда упише у школу код сликара Ђорђа Крстића. Уверења ујака Светозара Зорића обликовала су и Надеждин однос према уметности, посебно народном стваралаштву и орнаментима, улози интелектуалца у друштву, као и љубав према путовањима. Њен сликарски развој брзо је напредовао, па је 1888. године добила свој први штафелај. Управо тај први штафелај означио је почетак пута ка зрелом стваралаштву Надежде Петровић — уметнице која ће почетком 20. века обележити рађање модерног српског сликарства.

Дом Петровића у Београду у које је одрасла Надежда био је  пример културног преображаја нововековног српског друштва. У њему су се уметност и свакодневица преплитале без границе, а вредности друштвеног активизма, уметничке размене и стицања знања природан облик живота. Из таквог окружења Надежда је понела оно што ће у зрелом добу постати суштина њеног стваралаштва: отвореност за модерност, али и уверење да је уметност највиши израз моралне и духовне културе једног народа.

📖 НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ – ЖИВОТ И УМЕТНОСТ У СЛУЖБИ НАЦИЈЕ

др Милош Тимотијевић

Службени гласник, Београд (2025), 276 стр.

ISBN 978-86-519-3185-0