Лето 1904. затиче Надежду Петровић на раскршћу – између планова за уметничко усавршавање, патриотских обавеза и трагања за новим националним изразом у сликарству. Било је то време када се спремала за Прву југословенску изложбу, заказану за септембар у Београду. Обратила Министарству просвете и тражила плаћено одсуство и стипендију за завршетак студија сликарства у иностранству: „Последње време, за ово годину и по дана проводим овде у Отаџбини радећи, спремајући се, да на страни изложим низ студија из нашег народног живота сеоског (типове, костиме и сцене из сеоског живота и обичаје).” Иако њена молба за одлазак у иностранство тада није одобрена, Министарство јој је ипак омогућило плаћено одсуство у Србији, ради припрема за предстојећу изложбу. Тада је одлучила: „Своје радове завршићу овде на селу Реснику, где се бавим изучавајући типове и карактерне особине нашег народа.”
Зато Ресник постаје својеврсна радионица модерности, најплоднија фаза Надеждиног стваралаштва. Ту настају слике које ће касније бити препознате као један од врхунаца модерне српске уметности. У тим делима спаја сецесију са слободнијим, експресивнијим потезом и снажним бојама које наговештавају експресионизам и фовизам. Тај стил, дотад невиђен у Србији, представљао је јасан и радикалан раскид са академском традицијом.
Сељаке и пејзаже Надежда смешта у ширу европску традицију идеализованог руралног света. Зато их не приказује у суровој свакодневици, већ у отвореном простору – у пленеру – као симболе природности, изворности и снаге народа. Тако њени модели постају носиоци визије живота који делује једноставно, али достојанствено.
Током једномесечног боравка у Реснику, храну је узимала у сеоској кафани са пријатељицом, уз љубопитљиве погледе сељака с чоканчићима за суседним столовима, који су размишљали о томе шта ли једна варошка жена тражи у њиховом незанимљивом селу. Та сцена најбоље осликава колико је њена појава одударала од уобичајених друштвених норми.
Активизам који је Надежда Петровић испољавала био је у великој мери несвојствен женама њеног доба. Да би се изборила за место у јавном простору који је традиционално био резервисан за мушкарце (простору политике, јавног ангажмана, расправа и полемика), у којем је често била оштро оспоравана (мада није ништа била мање жестока у својим одговорима), била је приморана да прихвати „мушка” правила игре. Тиме је свесно потиснула друштвено очекивану форму женствености и афирмисала необично активан и самосвестан облик женског деловања, који је био у раскораку с доминантним нормама тог времена.
За Надежду, уметност и јавни ангажман били су неодвојиви. Њен модел пејзажа – отаџбине као живог, савременог простора – био је нови вид патриотизма. У суштини, Надежда је постала „мајка модерног српског сликарства“, а њен пројекат је још значајнији јер га је изградила као жена у једном изразито патријархалном друштву. Одбацила је историјски наратив заснован на прошлости и окренула се садашњости: људима, земљи и обичајима. Управо у томе лежи снага њеног модернизма.
Јавност, међутим, није била спремна за такав заокрет. На Првој југословенској изложби прихваћена је само једна њена слика. Већина критичара ју је прећутала, а они који су реаговали често су били оштри. Посебно оштар био је песник Владислав Петковић Дис: „Биле су заступљене и две даме: А. Влаховић и госпођица Надежда Петровић. Мишљења смо да су обе требале изостати. Радови су без вредности.” Насупрот томе, словеначки критичар Јосип Регали препознао је њен таленат и одлучност, указујући да је штета што није изложила више дела.
Управо због тога, Надеждин боравак у Реснику 1904. остаје један од пресудних тренутака српске модерне уметности. У овом селу, далеко од институционалних ограничења, Надежда је стварала нови модел националног пејзажа – непосредан, модеран, заснован на снази боје и живости призора. Ту се коначно обликује као прва истински модерна српска сликарка, уметница која је националну културу градила не враћајући се прошлости, већ отварајући простор за будућност. За њу Ресник није био само место рада, већ и почетак једне нове уметности у Србији.
📖 НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ – ЖИВОТ И УМЕТНОСТ У СЛУЖБИ НАЦИЈЕ
др Милош Тимотијевић Службени гласник, Београд (2025), 276 стр.
ISBN 978-86-519-3185-0
#NadeždaPetrović #SrpskaModerna #UmetnostISocijalnaIstorija #ŽeneUHistorijiUmetnosti #ModerniPejzaž #SlikarstvoBalkana #JugoslovenskaKultura #Resnik1904 #UmetničkaAvangarda #službeniglasnik
Коментари
Постави коментар