Степа Степановић припада генерацији српских официра чија је војничка биографија готово нераздвојна од историје Србије од стицања независности до завршетка Првог светског рата. У војску је ушао као питомац Артиљеријске школе, у први рат отишао пре дипломе, а службу завршио после више од четири деценије као војвода и командант армије. У тај дуги период стало је шест ратова, много година мирнодопске службе, два министарска мандата, Цер, повлачење преко Албаније, Солунски фронт и повратак у земљу 1918. године.
Његову каријеру, међутим, не одређују само победе. У њој је било погрешних процена, тешких криза, пораза и дугих година рада у миру. Због тога је његова биографија сложенија и занимљивија од касније створене слике непогрешивог ратног команданта.
Од Кумодража до Артиљеријске школе
Рођен је 1856. године у Кумодражу код Београда, у породици Ивана Степановића и Радојке, рођене Николић. Подаци о даљем пореклу породице нису поуздани: рана биографска грађа бележи различита породична предања о досељавању Степановића у Кумодраж. О његовом детињству зна се знатно више. Одрастао је у сеоском домаћинству у Србији средином XIX века, када је наставак школовања за дете са села још био редак и тежак подухват.
Основну писменост стекао је у Кумодражу. После основног школовања желео је да настави учење, иако отац није лако прихватао ту намеру. Уз подршку мајке 1870. отишао је у Београд и уписао гимназију у Капетан-Мишином здању. Као и многи сиромашни ученици са села, сам је морао да обезбеди стан и храну. Служио је у кући директора гимназије Ђорђа Малетића, доносио дрва, носио воду са београдских чесама и обављао друге кућне послове.
Школски другови нису га памтили као нарочито истакнутог ђака, већ као вредног и марљивог ученика. Први разред завршио је са добрим, а остале са врло добрим успехом. Године 1874, када је требало да упише шести разред гимназије, предао је документа Артиљеријској школи, у којој су школовани будући официри српске војске. У XI класу ступио је 12. септембра 1874. године. Међу његовим класним друговима налазио се и Живојин Мишић.
Рат пре дипломе
Школовање му је после две године прекинуо рат. Када је Србија 1876. ушла у сукоб са Османским царством, питомци су мобилисани и распоређени у јединице и штабове. Двадесетогодишњи Степа одређен је за ордонанса у штабу Шумадијске дивизије. Учествовао је у борбама код Књажевца, Сокобање и Делиграда, преносио наређења из штаба јединицама на положајима и враћао извештаје са бојишта. На положају Пандирало код Периша истакао се и добио прво ратно одликовање.
После пада Књажевца српска војска се повлачила и прегруписавала. Степа је распоређен у штаб пуковника Ђуре Хорватовића, команданта Четвртог корпуса, и са њим прошао борбе код Виника, Делиграда и Кревета. Са првог ратишта вратио се као потпоручник.
Крајем 1877. поново је био у рату, али сада са већим обавезама. На Добродолским висовима командовао је обилазним одредом који је избио на бок османских положаја код Нишора и допринео њиховом освајању. Потом су уследили марш преко Суве планине, борбе за Ниш и наступање према Врању. Други српско-турски рат завршио се победом, а Србија је 1878. на Берлинском конгресу добила међународно признату независност и територијално проширење.
После рата Степа се вратио прекинутом школовању. Накнадни двогодишњи курс завршио је 1880. године. Наредне године оженио се Јеленом Миловановић, са којом је добио две кћерке, Милицу и Даницу.
У Српско-бугарском рату 1885. поново је био на бојишту. Био је командир чете у XII активном пешадијском пуку, а потом је заступао команданта батаљона. Борио се код Врапче, на Сливници и Драгоманским висовима. Исход је овога пута био другачији. Српска офанзива је заустављена, јединице су се повлачиле, везе прекидале, а у покрету су се мешале. У једном извештају Степа је записао да су трупе биле измешане, а „надзор и заповедање изгубљено“. Извештаји из 1885. већ показују колики је значај придавао реду, вези између јединица и сигурном командовању.
Дуге године мирнодопске службе
После 1885. уследиле су године без рата, али не и без војничког рада. Степа је завршио генералштабно усавршавање, служио у трупама и штабовима, радио у Главном генералштабу и Министарству војном, предавао на Војној академији и учествовао у уређивању војне штампе.
Канцеларијску службу није волео и говорио је да је „трупа за официра што и вода за рибу“. Од потчињених је тражио тачност, уредност и непрекидну обуку. Када су га на једној смотри 1898. питали зашто водницима пред проверу не даје последња упутства, одговорио је: „Не гаји се прасе уочи Божића, господо.“ Његови водници су на тој смотри добили одличне оцене.
Степина строгост није увек била лака за људе који су служили под њим. Умео је да буде крут и претерано педантан. Потчињени су памтили да је први долазио у касарну, последњи одлазио и лично проверавао војничку храну, али и да је од других захтевао исту дисциплину коју је наметао себи.
Та особина нарочито је дошла до изражаја у Крагујевцу 1906. године, када је био командант Шумадијске дивизијске области. Незадовољство дела подофицира његовом строгошћу спојило се са дубљим поделама у војсци после Мајског преврата 1903. Откривена је такозвана контразавера, чији су учесници планирали заузимање важних установа у граду и хапшење Степе и неколико других официра. Касније је тај догађај називао „болном тачком“ своје каријере.
У чин генерала унапређен је 1907. године. Наредне године постао је министар војни и сарађивао са Радомиром Путником, начелником Главног генералштаба, на наоружавању, опремању и припремању војске. За време Анексионе кризе 1908. упозоравао је да Србија није спремна за рат са Аустроугарском. Министар војни поново је постао 1911. године. Проверавани су мобилизацијски планови, ратни распореди и стање оружја и опреме. Када је 1912. дошло до рата, Степа је већ припадао најужем кругу српских војних старешина.
Друга армија и Балкански ратови
У јесен 1912. први пут је добио команду над армијом. Друга армија била је необичан оперативни састав: у њој су се налазиле српска Тимочка дивизија првог позива и бугарска 7. рилска дивизија. Србија и Бугарска, које су само двадесет седам година раније ратовале једна против друге, сада су биле савезнице против Османског царства.
Друга армија наступала је према Кривој Паланци, Кратову и Кочанима. Бугарска команда убрзо је своју 7. рилску дивизију усмерила другим правцем, па је Степи на главном правцу практично остала Тимочка дивизија. Док је Прва армија водила битку код Куманова, Степине снаге дејствовале су источније, заузимајући Криву Паланку и Кратово.
После операција у Македонији уследио је нов задатак. Бугарска је затражила српску помоћ у опсади Једрена. Под тврђаву су упућене Тимочка дивизија првог позива и Дунавска дивизија другог позива, а нарочито значајну улогу имала је српска тешка артиљерија. Српске јединице месецима су држале положаје око тврђаве, на снегу и мразу, све до завршног напада и пада Једрена у марту 1913. године.
Само неколико месеци касније савез са Бугарском се распао. У Другом балканском рату Друга армија бранила је Пирот и долину Нишаве од војске која је до недавно била савезничка. Борбе су вођене код Калне, Тумбе и на прилазима Пироту. Балкански ратови били су Степино прво велико искуство командовања армијом.
Цер — и друга страна 1914. године
На почетку Првог светског рата Друга армија била је најјача маневарска група српске војске. Задржана је у дубини распореда јер Врховна команда није знала да ли ће главни аустроугарски удар доћи са севера или преко Дрине. Када је постало јасно да противник продире у Мачву, Степине дивизије кренуле су усиљеним маршевима према Текеришу, Церу и Иверку.
Борбе су почеле у ноћи између 15. и 16. августа. Наређења су мењана према вестима са бојишта, јединице покретане ноћу и по тешком терену, а команданти су често одлучивали без потпуне слике противничког распореда. Степа је тражио брзо кретање и одлучан напад. После четири дана аустроугарске снаге почеле су да се повлаче. Продор у унутрашњост Србије био је заустављен.
Двадесетог августа 1914. Степа Степановић унапређен је у чин војводе, највиши у српској војсци. Победа на Церу донела му је највећи углед у дотадашњој каријери, али остатак 1914. био је знатно тежи.
Већ почетком септембра Друга армија претрпела је тежак неуспех приликом преласка Саве код Чеврнтије. Тимочка дивизија првог позива добила је задатак сувише касно, операција није била довољно припремљена, мост није на време подигнут, а делови дивизије на другој обали остали су одсечени. Део одговорности припадао је и Степи као команданту армије.
Уследиле су вишемесечне борбе на Дрини и у Мачви. Посебно је недостајала артиљеријска муниција. Степа је у једном тренутку известио Врховну команду да противничка артиљерија руши положаје, а он нема чиме да одговори, и затражио је да буде разрешен командне дужности.
У новембру је уследило повлачење према Колубари и Љигу. Српска противофанзива почела је 3. децембра. Главни удар на Сувобору извела је Прва армија Живојина Мишића, док је Друга армија нападала код Лазаревца и везивала значајне аустроугарске снаге. Ни тада Степа није био сигуран да сваки положај може да се одржи: 6. децембра тражио је могућност повлачења, а Путник му је одговорио да „о одступању нема ни помена“.
Коначна победа није избрисала кризе које су јој претходиле. Степино командовање 1914. није било непрекидан низ исправних одлука.
Слом Србије и Албанија
У јесен 1915. Србија је нападнута са две стране. Немачке и аустроугарске снаге наступале су са севера, а Бугарска са истока. Друга армија бранила је простор према Бугарској, на фронту дугом око 120 километара. Степа је пребацивао јединице на угрожене правце и настојао да успори продор, али локални успеси нису могли да промене положај целе војске.
Бугарске снаге пресекле су железничку пругу Ниш–Скопље и продрле у Македонију. Веза са Солуном била је изгубљена, док су са севера настављале да напредују немачке и аустроугарске армије. Српска војска повлачила се према Косову.
Крајем новембра више није постојала реална могућност да се одбрана настави у Србији. На састанцима команданата армија Живојин Мишић предлагао је последњи покушај противофанзиве. Степа је сматрао да треба извршити наређење Врховне команде и наставити повлачење према Јадрану. Када му је предложено да као најстарији преузме општу команду над армијама, одбио је: „Остаћу оно што сам, најстарији међу равнима.“
Друга армија повлачила се правцем Пећ–Андријевица–Подгорица–Скадар. Са тешке артиљерије скидали су се затварачи, а топови који нису могли преко планина остављани су и закопавани. Глад, зима, болести и исцрпљеност разарали су колоне. По доласку на јадранску обалу остаци српске војске евакуисани су на Крф.
Солунски фронт и повратак
На Крфу је српска војска реорганизована, а потом пребачена на Солунски фронт. Степину Другу армију чиниле су Шумадијска и Тимочка дивизија. Њен сектор пружао се преко Кожуха, Ветерника и Доброг Поља, док се Кајмакчалан налазио на правцу Треће армије.
После борби 1916. фронт се укопао у македонске планине. Следиле су готово две године ровова, артиљеријских двобоја, утврђивања положаја и чекања. Степин штаб налазио се у Тресини, у домету бугарске артиљерије, али није прихватао предлоге да га помери дубље у позадину.
У септембру 1918. главни удар изведен је управо преко Ветерника, Доброг Поља и Сокола, положаја на којима су Степини војници провели готово две године. После снажне артиљеријске припреме, 15. септембра српске и француске дивизије кренуле су у напад. Први бугарски положаји су пробијени, а потом су пали Тополац, Козјак и други положаји. Борба за планинске гребене претворила се у брзо гоњење.
Друга армија напредовала је према Кавадарцима, Демир Капији, Криволаку и Штипу. Крајем септембра Бугарска је затражила примирје и изашла из рата.
Степине јединице затим су кренуле на север. Преко Скопља, Косова и Ибарске долине вратиле су се у Србију. Степа је 30. октобра стигао у Чачак, где су га чекали супруга Јелена, кћерке и унучад после готово три године раздвојености. Ни ту се није дуго задржао. Друга армија наставила је преко Дрине, а Степа је 17. новембра стигао у Сарајево.
Чачак — последње године и култура сећања
После рата Степа је остао у Сарајеву као командант Друге армијске области. Крајем 1919. разрешен је дужности, а 1920. пензионисан и трајно се вратио у Чачак.
Ту је започело последње раздобље његовог живота. Живео је у породичној кући, проводио време са супругом, кћеркама и унучадима, радио у башти и шетао крај Западне Мораве. У Београд је одлазио ретко. Посећивали су га стари официри, ратници, представници удружења и државни званичници. Био је председник Народне одбране, а 1923. учествовао је у дворском церемонијалу приликом крштења престолонаследника Петра.
Још за његовог живота Чачак му је указао и јавно признање: Сарајевска улица, у којој је становао, 1925. добила је име војводе Степе.
Годину дана раније почео је да тражи место за сопствену гробницу на чачанском гробљу. Изабрао је узвишење са кога се пружао поглед на град и околне планине и више пута долазио да надгледа радове. Наредне године склопио је уговор са чачанским каменоресцем Франческом Бербељом о изради надгробног споменика. Унапред је одредио и основне појединости сахране: униформу, одликовања и сабљу са којима ће бити сахрањен.
Како је здравље слабило, све ређе је напуштао кућу. Војвода Степа Степановић умро је у Чачку 27. априла 1929. године, у седамдесет четвртој години живота.
Сахрана је одржана два дана касније уз државне, војне и грађанске почасти. У Чачак су стигли краљ Александар I Карађорђевић, представници владе и Цркве, високи официри, ратни другови, делегације из различитих крајева Југославије и више хиљада грађана. После опела ковчег је положен на лафет, а краљ Александар пешице је пратио погребну поворку до гробља. Степа је сахрањен у походној униформи, са одабраним одликовањима и малом кривом сабљом, поклоном официра VI пешадијског пука.
Његов гроб, кућа и улица са његовим именом постали су трајна места сећања у Чачку. Касније су им придружени споменик, комеморације, публикације и музејске изложбе.
Веза Степе Степановића и Чачка зато се не своди на чињеницу да је у овом граду провео последње године и у њему умро. Степа је рођен у Кумодражу, а највећи део живота провео је у гарнизонима, штабовима и на ратиштима широм Балкана. Чачак је, међутим, изабрао за последње године живота и у њему је сахрањен. Његова кућа, гроб, улица, споменик, комеморације и музејске изложбе већ готово један век одржавају његово присуство у градском памћењу. Зато је управо Чачак постао једно од главних места на којима је биографија војводе Степе прерасла у културу сећања.
Милош Тимотијевић
https://milos-timotijevic.github.io/
Коментари
Постави коментар